Opštinske novine

Позоришна хроника

225

написао је овакву посвету на својој кљизи: „Хтео сам да посветим овај спев души Сирановој. Али, како је она прешла у Вас, Коклене, то га посвећујем Вама За Кокленовог Сирана чуло се и код нас. Наше новине и часописи преносили су одјеке Кокленове славе из париске штампе. • * * Овако популаран комад, који добро познаје сва наша интелектуална публика, о чијим сценама има мање више правилне претставе у машти, ризично је давати на нашој позорници. Постоји увек опасност да слика тога комада буде изразитија и уметнички савршенија у души гледалаца него на позорници. Зато су се такви посетиоци, који су дошли у позориште са већ израђеном сликом Сирана, морали разочарати. Неодољиво нам се намеће питање шта би урадио Сирано кад би се појавио у нашем позоришту за време претставе овога комада. Да не би, поред све деликатности коју би морао показати у страној земљи, дошао у искушење да прекине претставу, као што је прекинуо Клоризу, зато што главни глумац рђаво игра. „Стихови, као перце лаки, код њега се вуку. Уз то страшно виче," — образлаже Сирано свој бес према глумцу Монфлериу. Ако би Сирано ипак пристао да саслуша до краја овај комад, онда би то учинио свакако због глуме г-ђе Десе Дугалић-Недељковић. У њој би видео уметнички оживљену своју Роксану, душа би му поново затреперила љубављу. Госпођа Недељковић нам је изразила сву раскош, сјај, духовитост и топлину Ростанових стихова. Са безброј модулација гласа, мимике лица и покрета, она је прелазила лако из једног расположења у друго, подвлачила све финесе речи и фраза, давала им баш оно значење које је хтео песник. А то је у овом случају необично тешко. Песник се овде играо као жонглер речима, осећањима, светлуцањем духа. Како је г-ђа Недељковић само лепо подвукла разлику између нежног и топлог тона Роксаниног, — на састанку између Сирана и Роксане у песничкој ашчиници — када говори о Христијану де Невилету, у кога је заљубљена, и конвенционалног тона лажне заинтересованости када се, из учтивости, диви Сирановој храбрости код капије Нелске, где је он разбио стотину нападача! Таквих детаља, који задивљују, има безброј у игри г-ђе Недељковић. У најлепшој сцени, под балконом, г-ђа Недељковић је развила сву скалу музичких тонова, као виолина у рукама великог мајстора. Играла се срцима; вукла вешто графа Гиша за нос; хладно одбила свог драгана Христијана, када је покушао да јој сам говори о љубави, без Сирановог дошаптавања; страсно заљубљена „дрхтала, плакала и тонула у страсти" освојена од чаробних речи Сиранових, за које је сматрала да их изговара Христијан; лукаво и духовито изиграла љубавног посредника графа Гиша, једног припростог калуђера, тако да ју је сам тај калуђер вен-

чао са Христијаном; природно и срдачно се опростила од Христијана, који, одмах после венчања, мора у рат. Сваки детаљ ове сложене глуме извајала је баш онако како одговара појединим ситуацијама и расположењима, као сликар или вајар који ради сложену групу, где је сваки детаљ карактеристичан и различит, а сви опет повезани у јединствену целину. Сирана је играо г. Миливоје Живановић, а у неким претставама г. Светислав Никачевић. Ни један ни други нису били дорасли партнери г-ђи Недељковић. Г. Живановић је правилно схватио Сирана, глумачки га је доста добро обрадио и уобличио. Покушао је и да изрази многобројне елементе из којих је саткан богати Сиранов дух, да трансформише Ростанове стихове у глуму. Али је успео само делимично. Г. Живановић располаже са доста глумачких изражајних сретстава. Али није имао баш оних која су овде најпотребнија: није могао да изрази лепоту стиха, да унесе музичке елементе, без којих стихови, а нарочито овакви раскошни стихови, изгледају као прозни превод песничког дела. Овакве песничке драме имају извесне квалитете опере. Од виртуозног изговарања стихова до вокалне музике није велик размак. Изговарање стихова на позорници мора се подврћи музичким правилима. Г. Никачевић је још мање успео него г. Живановић. Као појава био је у извесним сценама импознантнији, имао више херојског у себи, глас му је био јачи али је он свог Сирана много упростио. Одузео му је многе нијансе, које су толико карактеристичне за Сирана. Стихове је рецитовао, место да их музички изговара. Богатство слика и емоција, које се налази у Ростановим стиховима, сведено је код г. Никачевића на много скромнију меру. Коректно су одиграли споредне улоге: Г. Воја јовановић — Христијана, г. Васић — Рагноа, г. Гошић — графа Гиша, г. Раденковић — капетана Карбон де Кастел-Жалу, г. Милошевић — Ле Бре-а, г-ђа Златковић — - Роксанину дружбеницу, г-ђа Марица Поповић — сестру Марту. Била је још једна важна улога у овом комаду, која, нажалост, није добро одиграна. То су масе. Оне треба да се крећу и комешају природно и живо, да се њихове речи и покрети сливају у хармонију, у оркестар. Потребан је неки невидљиви диригент да командује тим масама. Тога није било. Нарочито не у првом чину, у позоришној дворани у Бургоњској палати. Није било ни простора да се то изведе како је песник замислио. Наша је позорница за то мала. Ови покрети маса боље се на нашој позорници изводе у операма, јер су тада глумци, бар што се тиче гласова које изговарају, везани музиком; диригентова палица управља и са њима. Костими су и историјски тачни и укусно израђени. Свилене хаљине прециоза, шарене одоре маркиза, блистави оклопи, кациге и оружје ратника и једноставно а импресивно скројене хаљине калуђерипа дају дивну слику. Б-ц.