Opštinske novine

Први женски прос ветни завод

303

док би им мајке, тетке и бабе, које су преле или крпиле, пажљиво слушале уздишући и гушећи се у сузама. Срећно доба породичне наивности! У то јдоба Министар просвете био је Коста Цукић, човек ширих погледа, агилан и реформаторског духа. Примитивно стање тадашњег женског света у интелектуалном погленије му било непознато и он је озбиљно почео да се носи мишљу да женски свет колико толико приближи по образовању мушкима. Тако је дошао на мисао да се у Београду отвори један виши девојачки завод, у коме би женеки свет дошао до стручније спреме. И тако почетком шездесетих година Министар Коста Цукић приђе ка остварењу своје мисли оснивањем Више женске школе. То би била једна врста женске гимназије. Једна случајност беше му добро дошла. У то време, једна млада девојка, ћерка пуковника Јована Ђорђевића, — који је био командант београдског гарнизона за време бомбардовања и који је био познат под популарним надимком „Јоца Шваба" — беше се вратила са свог школовања из Русије. То је било познато и министру Цукићу, те се реши да јој повери управу тог првог вишег женског просветног завода, који је наумио да оствари. Кад је било објављено отварање вишег женског завода и позив за уписивање ученица у тај завод, у Београду се беше подигла читава револуција; већина тадашњих мајки је негодовало, осуђивала је поступак министра Цукића и уздржавала се да да своје кћери у тај завод. Било је случајева да је по нека „строгоморална,, мајка задржавала Министра Цукића на улици и ословљавала га прекорно: ,,3абога, господине, што вам памда на памет да наше кћери постану сокакуше и да саме по четири пута на дан јуре улицама! Ја вам се заклињем да мојој девојци нећу дозволити да буде ученица те ваше велике школе." На овакве нападе Цукић би се само насмешио, или би одговорио: „Ево видите, ја сам своју најстарију ћерку Анку уписао као прву ученицу Више женске школе, и не бојим се да ће она постати сокакуша." И тако поред свих протеста и негодовања године 1863 био је отворен први виши женски завод. Виша девојачка школа, под управом госпођице Катарине Ђорђевићеве, доцније Катарине Миловука. Разуме се, прве године школа је имала само један разред са свега петнаест ученица, друге пак године основан је и други разред и број ученица знатно је порастао. Треће године школа је добила још један разред. У сваком погледу овај завод стојао је на завидној висини. Спремом и заузимањем вредне управнице из године у годину овај завод је све више напредовао. Име Више девојачке школе нераздвојно је са именом Катарине Миловук. Под њеном управом Виша девојачка шко-

ла — која је у то доба била позната под популарним именом „Институт" — развила се до највишег просветног завода и достигла висину на којој се и данас налази. Да се ово постигне, ваљало је уложити много труда, развити јаку енергију, истрајати у борби са најближом околином, „са јавним мњењем" и предрасудама, па чак и са меродавним, званичним факторима. А за све ово, требало је имати много воље и много љубави према овој институцији. Катарина Миловук успела је да све препоне савлада. И после дугих четрдесет година оваквог рада, она је створила нову напредну женску генерацију. Та генерација госпође Миловук броји велики број данашњих баба и прабаба неоспорна је заслуга Катарине Миловук што је и сталеж учитељица, који је у то време био запостављен и незавидан подигла и истакла на данашњу висину. У то време назив „учитељица" изговарао се могло би се рећи са неким сажаљењем; „она мора да буде учитељица" — говорило се као о нечем што није нимало ни привлачно, ни завидно. Катарина Миловук успела је да кадар учитељица уздигне високо и да се спомиње са респектом и уважавањем. Она је ово постигла на фини, дипломатски начин. Пошто је неке министарске ћерке, које су код ње биле ученице, доцније поставила за помоћнице у Вишој женској школи. У исто време када је отворена Државна виша девојачка школа, у Београду је постојало још неколико приватних завода за образовање женскиња. Завод Ланговице који се називао „Лер", био је посвећен учењу и неговању немачког језика. Кроз тај завод прошле су многе наше старамајке, које су у том заводу научиле „немецки" језик, који је у то време давао право на образованост и отменост. У заводу госпође Тефиковице, — бабе г. Драгомира Стефановића, бившег начелника Министарства Иностраних послова, — наш женски свет први пут се упознао са француским језиком и нешто са француском литературом. Знање француског језика приближило је наше српске госпођице француској култури и од скромних српских девојака начинило их дамама у правом смислу речи. Кроз тај завод прошле су кћери првих београдских породица: ћерке тадаипћег министра просвете Димитрија Матића, доцније супруге генерала Ђурића и пуковника Чолак-Антића; онда г-ца Рукавчевићева, унука кнеза Карађорђевића; кћи министра Рајка Лешјанина; унука министра БатаЛаке госпођа пуковника Саше Симоновића; кћи Каћанског Старог Барда; госпођа Драга Миловановићка кћи Арсе Ђурића; кћери угледног грађанина Николе Стефановића; госпођа Јована Авакумовића и њена сестра Лепосава Новаковићка; госпођа Драгутиновићка, и многе друге. Са отварањем овог просветног завода немачки језик и немачко васпитање губе свој