Opštinske novine

5

Библиотеке и музеји великих градова

615

шака, које су се испољиле и приликом деобе градских зона, као што се и данас очитују сваки дан, — иако сматра да Сушак, нормално узевши, нема услова за развој, јер нема равног земљишта, јер мора подизати куће по брегу на ком висе као „шсЈз с1е8 1аисопз", — соколова гнезда, на крају ипак завршава своје разматрање речима које су за нас занимљиве и у својој општој релацији: „Тои! с!е тете 1епШетеп1; з1ауе Ншга реи1ећ-е раг сгеизег 1а топ1;а«пе роиг у БаШг ипе уШе ..." 1 Број нових кућа, великих палата, умиљатих вила, развијени лучки живот, његов живахни темпо у самом граду Серстеванову прогнозу изречену воленс ноленс потврђују у целости. Какве све теренске тешкоће нису побеђивали словенски народи, кад се радило о остварењу неког предузетог циља, па зашто не би и овде?! Макар да се овај наш град диже на брегу, он чврсто стоји на свом месту, ветрови не ће разнети његова „гнезда". Он ће с њима и с морем ведар и весео певати своју песму развијајући се и јачајући сваки дан и у економском, друштвеном и културном погледу. Међутим ко би и данас пропустио да не посети његову акрополу, стари град Трсат који се попео сасвим на врх брега и који живи под окриљем чудотворне Мајке Божје трсатске, велике заштитнице читаве околине и свих оних који путују по далеким морима. Написи и слике по зидовима трсатске цркве су као неки просек кроз религиозну психологију људи који овамо долазе. Простим, обичним стилом, скромним сликама изражене су толике наде, изречено толико топле захвалности да човек остаје дуго замишљен док му пред очи излазе сцене које су се у животу иза свега овога одигравале. Уопште цркве приморских градова, као и цркве по нашим острвима, имају један сасвим посебан карактер, далеко су чвршће и интимније везане за живот човеков него што је то иначе. На једној слици види се нов брод. Испод ње пише: ,,На част мајке божје дарована је ова нова Мариета на дан 18-1-1854". Испод друге, на којој се види лађа како се бори с узбурканим морем, исписан је завет на талијанском језику: „II рЈгозсаЈо „Агас!" У1епе зогргезо с1а ип 1егпН1е ига^апо с!а1 21 а1 24 сНсешћге 1912." 2 Нарочито је дирљива једна слика о чудесном спасењу једне мале девојчице испод које такођер на талијанском језику пише: „ИеПа 1осаН1;а Ве1уес1еге с1а Рште 1894 Ап1. С1еза с!'апш 3 Ј / 2 тпа\-ес1и1;а 31 са1о с1а ипа Нпез1га с!а1 1 р1апо аггез1а1аз1 пе11а 8о11оро81а согп!се е рег 1а т1еГсеззшпе с1е11а Веа1а Уег^те Мапа {и за1уа1а." 8 Та вера која је покренула људе на писање ових записа чита се и данас са њихових лица. Сунце на ^залазу кроз растворена црквена врата дискретно осветљује лица оних који се моле. И склопљене руке и цела поза евоцирају у сећању нежну и дирљиву Хејнеову

песму, можда једну од најлепших великог песника, ,&1е \УаШаћг1; пасћ Ке\'1аг": „Мапе, сћг ћпп^' 1сћ ет ^асћзћегг, НеП' с1и тете Неггепзлуипс!' НеП' с1и те1п кгапкез Негхе 1сћ луШ аисћ зра.1 ипс1 {гић' ГпђгипзУ^Нсћ ће!еп ипс1 зт^еп: Се1оћ1: зе1' з! с1и, Мапе 4 . . ." ! Поред цркве је стари град Франкспгна око ког се плету многе приче и легенде. Данас је власништво старе слепе грофице Ногент, једне од привлачних фигура страних туриста, којој је и Серстеван посветио доста места у својој књизи о Југославији. Неколико минута хода даље налази се гробље са градским парком. Нека скоро иреална тишина и мир владају на овим местима. То даје могућност пуне концентрације док око почива на водама Кварнера, који у сунчевом залазу изгледа сав проткан сребреним и златним жицама у сенци високих планина и острва. То су осећаји и видици трсатски с којима се као с неизмерно драгим успоменама много лакше полази на сваки па и на овај пут према суседној јадранској обали... Југославија се може поносити својим лађама које овуда плове. Такова је лађа и ,,Куманово". Удобна, велика, господствена, с хитром момчади која љубоморно пази на њену чистоћу и ред. Ујутру кад из сучашке луке исплови изгледа као лабуд који је раскрилио крила и једва неприметно клизи по површини мора. Око један сат нестаје копна. Глатка, мирна, сребрено-плава површина на све стране. Кудгод око погледа. На једном крају спустила се маглица. Изгубила се црта на хоризонту, претопила се једна у другу боја неба и боја мора, па лађа која тим делом плови изгледа као да не плови водама, већ по небу. То је слика која изненађује и заноси. Онако како се указује из даљине, Венеција изгледа сва као у плавом смарагду. Све је плаво: и небо, и море, и једра далеких барки, и високи торњеви старе Републике. Од Сушака до Венеције лађа се нигде не зауставља. Хита као да иде на најмилији састанак, као голуб ношен козмичким жељама. „Толико је већ писано о Венецији да су нови покушаји сувишни", пише у приказу једног савременог романа чија се радња догађа у Венецији. Па ипак се о Венецији још увек пише, и увек ће се писати, и сваки од тих радова даје нешто ново о њој, било да је изнета општа импресија града, било да је то поглед на његову дивну и богату архитектуру, опис његових уметничких збирки, или излет У његову прошлост. У вези с библиотекама и музејима, нарочито онима о којима се брине сам град, пут води на знамениту РЈагги сН зап Магсо, према Старим и Новим Про-