Opštinske novine

618

Београдске општ инске новине

витрина садрже тз. ,,1^е§а1;иге аМше" и венецијанске из XVI века, већином црвена и жута кожа са златним написима и украсима; V зитрина — књиге с венецијанским корицама из XVIII века на којима се уз кожу као материјал појављује сомот и свила; VI витрина садржи разне примерке иностране технике коричења књига. Друга сала, управо салон огромних димензија, дивне раскоши и лепоте, у дванаест једнаких, пространих, смишљено грађених витрина садржи стара драгоцена рукописна дела украшена мајсторским минијатурама, затим исто тако минијатурама украшене јединствене инкунабуле међу којима се налази и Петраркин Сап20П1еге, Тит Ливије, Херодот, разна издања Дивине Комедије (1481, 1487, 1497, 1521, 1544), Бокачио, св. Августин... Да се добије бар приближна представа свег овог блага, довољно се сетити речи Буркхартових, да су људи Ренесансе — а взћина најдрагоценијих књига које су овде изложене скупљене су у то велико доба — имали две велике страсти: Страст грађења м страст куповања старих драгоцених књта. Учени људи, преписивачи зсгШог1 —, као и скупљачи књига били су најпоштованије и најрадије виђене особе на свим дворовима, код свих великаша и имућних људи, били су дакле људи чија је судбина била осигурана. Па и већ споменути кардинал Бесарион, чија је драгоцена библиотека саставни део венецијанске Марчијане и Библиотеке Векије, још као монах потрошио је цело благо на књиге, да и не спомињемо друге могућнике и учењаке тога доба, као Федерика де Монтефелтро, Медичије, Никола Николи, учене скупљаче књига: Пођија, Јоханеса Ласкариса... У засебној собици изложена је знаменита „таратопсИ", коју је на пергаменту израдио Еенецијански монах, чувени фра Мауро, космограф и цртач географских карата. Није нам циљ да говоримо о свим венецијанским библиотекама, али има још једна цреко које није могуће прећи. На мору пред Венецијом лежи мало острво. Таман толико да се на њему могла сместити: црква, манастир и манастирски врт у ком зелени цимпреси, ловори и друго јужно дрвеће већ одавно бацају своју протекторску оенку по уским путевима и путељцима који се међу дрвећем вијугају. То је острво познато под именом ,Д8о1а с1еоЦ Лгтеп!", или бап 1-а^аго. Оно је забележено у свим добро састављеним водићима Венеције. Лоренцети му посвећује странице испуњене чистом поезијом. Оно је остатак старих веза Венеције с Истоком. Ту на том острву, у 17 веку, бежећи пред Турцима склонили су се јерменски монаси из Мале Азије, реда тз. мекитариста, са својим оснивачем Мекитарем, да се овде, заштићени, посвете у самоћи одржавању и пропагирању културе свог несретног народа. Истрајним радом, знањем и љубављу, они су на овом острву постепено створили

центар од великог значаја и по оппггу културу, јер су спасли многа културна блага која би иначе без трага пропала. Слава манастира, његов положај, привлачили су му посетиоце целог света: кнежеве, краљеве, уметнике, књижевнике, песнике и учењаке свих земаља и народа. За ово је острво нарочито везано име великог енглеског песника Бајрона. После свог несретног развода са женом, који је узвитлао толику друштвену прашину, и после краћег боравка у Швајцарској, песник је проживио неколико месеци у Венецији (од децембра 1816 до јуна 1817). Сваки дан, неуморно он је долазио на ово острво, сатима радио у манастирској библиотеци, или у посебној соби која и данас носи песниково име. Исто тако сатима, сам или у друштву учених монаха, седио је у манастирском врту предавајући се меланколији венецијанске лагуне и тихој сети првих вечерњих сутона. Ту на том острву, у том манастиру постоји велика библиотека, смештена у дворани коју у свако доба дана испуњава свечани мир, која је пуна разних успомена и уметнина велике вредности. У Библиотеци се налази преко 35.000 дела и 2.000 старих арменских рукописа. Чудни су осећаји који овде човека захватају. Књига овде господари као неко живо биће. Нзена се власт осећа много снажније, императивније од свих оних за којима се дуже или краће окреће свет. У једном малом, с уметничким и историјским смислом писаном водићу кроз Венецију, каже се о њеном постанку да је Судбина нарочито прекрила историју Венеције у њеном постанку густим велом, како би њена лепота изгледала што чудеснија, како би је легенде што више обавиле, а фантазија песника који о њој говоре била што неисцрпнија; да се она као и Венера родила из пене морске. И очима великог познаваоца и историка Ренесансе и њене културе, Јакобу Буркхарту, постанак Венеције изгледа тајанствен. Говорећи о томе он каже: ,,\''епес11Д егкапп!е 81сћ зеГђз! а1з ете луипскгђаге, ^ећехтшзуоНе бсћбр{ипо, 1п с1ег посћ е^аз апсЈегеб а1б Мепсћеп\\а12 уоп јећег \У1гкзат §е\уе8зеп" (Ј. В„ Ђге Кићиг с1ег Кепа188апее). 5 Кад се види Венеција, онда ово мистичко тумачење њеног постанка уистину не изненађује. Било да је гледамо на плану или у птичијој перспективи, она сличи на неки мозаик у ком се смењују две главне боје, боја земље и боја мора, као два главна елемента овога града који је изграђен на архипелагу од преко сто острва и острвчића данас међусобно спојених са око 400 мањих и већих мостова. Први становници, илирско племе Венета, који су ова острва постепено населили, бежећи из подножја талијанских Алпа пред барбарском инвазијом средњег века, у седмом веку већ су били толико напредни да су приступили својој ун)гграшњој организацији проводећи је смишљено и с планом.