Opštinske novine

624

Београдске општинске новине

ту поезије и има ту много смисла и осећањз вредиости и значаја назива улица и места. На ономе што је лепо увек остаје још нешто што бисмо желели видети, или што нам изгледа да нисмо довољно добро видели и довољно уочили. Отуд и жеља да се опет на исто место вратимо, да не говоримо о жељи која је скопчана с потребом обнављања импресија. Железнички пут од Венеције према Фиренци води кроз најлепше талијанске крајеве, поред дивно обрађених поља, кроз валовити и таласасти терен пун лековитих извора, чаробних видика. Чувени венецијански мост, дуг осам километара, саграђен 1846, спаја венецијанску жељезничку станицу преко лагуна са њеним садашњим предграђем на копну, местанцем Местре. Возећи се тим мостом, најбоље се види што значе лагуне, вода која се бори са земљом сопствених наноса.. Постепено бива воде све мање, а земље све више, док не ишчезне и последњи део њене плаве површине у зеленилу траве ,воћњака. Свака станица пред којом стаје брзи воз значи по једну страницу историје не само ове земље, већ културне историје уопште — Падова, Болоња, Ферара тако да цео овај пут до Фиренце изгледа као неко ходочашће пуно културних реминисценција. Он припрема на саму Фиренцу, тај дивии цвет у срцу старе Етрурије, Тоскане, за ког у ванредно поетској формули један од сјајних историка Ренесансе, Негтап Сг1т („М1сће1ап^е1о"), каже да је „Ете В1ите сИе 1п с1ет Мотеп!, \ уо Аег Тг1еђ Јез ^асћћипб ат уо118<;еп \уаг, з!аи ги уег\уе1кеп, §1е1сћ8ат 111 Уегз1ешегип§ ићег§т^" 17 и даље: „М11 Ве\уи81зет т Е1огеп2 ги 1еБеп, 181; 1иг етеи §еБПс1е1:ег1 Мапп тсћ18 апс!еге8, а1з ет ВЈисИит с!ег бсћопсћеИ етез 1ге1еп Уо1ке8 Б гз т 1ћге 1етз1еп ТпеБеп". 1 Одиста речи које могу испунити поносом сваког грађанина овога града. За југо-

Општи поглед на Фиренцу са Катедралом

словенског човека овај пут је и у другом погледу привлачан. Скоро му се чини да се ради о оптичкој варци, толика је сличност с нашом

валовитом Шумадијом. Тај је осећај једнако интензиван и кад сз с дивног брзга сан Минијато гледа на околину и град у долини с реком Арно која га пресеца и вијугајући се губи у зеленилу фирентиских поља. Названа „колевком уметности", „си11а с1е1Г аг1е", Фиренца је у погледу библиотека и музеја центар без конкуренције. Музеј је и цео град, цркве, тргови. Да се искрено и дубоко заволи уметност греба отићи у Фиренцу; да се схвати психологија уистину великих људи, љубитеља уметности, њених ствараоца и носиоца, слободног и културног човечјег духа уопште — треба отићи у Фиренцу. Ово је град Козима и Лоренца Медичи, који су генијалношћу финих психолога схватили љубав грађана за уметност. Тако је овде уметност постала „ипе аНа1ге сГЕШ". И један и други широком руком, „шаком и капом" грабе новац из својих препуних благајна и бацају га на преписиваче, скупљаче старих драгоцених књига; учењак Николо Николи, пасионирани љубитељ књиге, кад је на књиге потрошио сав свој иметак, добија га од свог протектора Лоренца господском широкогрудношћу, ничим неокаљаним поверењем. Никаква цена, кад је у питању књига, није велика. Антоније Маљабеки (1633—1714), кнежевски библиотекар с лицем искривљеним у волтеровску гримасу, — о ком постоји једна колико интересантна толико и похвална примедба:„Баб ег ше е1п Висћ ги Епс1е 1аз ипс! <1осћ а11е Висћег капп1е ипс! а1з 1ећепс)е ВЉНоШек §аН" (]1ех1коп с!ез оезат^еп Висћ^уезепз, К. ЕоШег ипс1 Ј. Кксћпег) 19 — посветио је цео свој живот само књизи ,за књиге и међу књигама живео, у свом стану само њима давао место, тако да је његова приватна библиотека бројила преко 30.000 књига... Град Петрарке, Данта, Бокачија, уметничких колоса Микеланђела, Давинчиа, Рафаела, Ђиота, Брунелескија, Дела Робије, град чија се историја од XI века пење према заносној епохи Ренесансе, да се с њом стопи и постане њен синоним — у њему је доиста домовина и књизи, и историји, и уметности. Међу најстарије библиотеке долази Библиотека Лауренцијана, поносно дело Лоренца Величанственог. Библиотека се налази непосредно уз цркву Сан Лоренцо. Њен архитекта био је нико други већ сам Микеланђело. Преко дивних степеница, које је по Микеланђеловом нацрту довршио Вазари, улази се у некадашњу читаоницу која је и до данас задржала свој првобитни облик и вреди као једна од најзанимљивијих. Она нам и данас показује систем и уређење некадашњих библиотека. По средини пролаз, а десно и лево дуги редови клупа за седење с пипитрима на којима су се држале књиге привезане лаким ланцима — сваке сигурности ради. Са стране, на свакој клупи висе дугачке дрвене таблице с исписаним каталозима. Из читаонице се улази у друга одељења у којима су у скупоценим и прекрасним витрина-