Opštinske novine

Економско~социјални знача; етажне својине

Станбено питање је за градове један од најважнијих економско-социјалних проблема данашњице. Оно је нарочито актуелно и важно у већим градским насељима. Томе питању јавност и надлежни у последње време посвећују велику пажњу и траже путеве за његово најповољније решење. Један испробан начин успешног решавања станбеног питања је увођзње, односно законско регулисање, система поделе зграда на делове: спратове, станове и локале. Заједничко власништво у зградама може бити идеално, где више правних или физичких лица поседују идеалне делове зграде. Овај класични облик сувласништва познат је у свима системима грађанскога права. Други облик сувласништва је на појединим деловима зграде, где је конкретно, реално, утврђена сопственост одређенога дела зграде (спрата, стана, локала) свакога појединога сувласника засебно. Реална сусвојина на деловима зграда значи, дакле, бити стваран власник једног спрата, стана или локала, њиме слободно располагати, моћи продати га, задужити, поклонити, оставити некоме у насл-еђе. Међусобни правни и материјални односи сувласника у заједничким зградама регулишу се посебним законом о етажној својини, који проиисује оквирне одредбе ових односа, док правилник, односно уговор о сувласништву, који мора бити састављен у границама поменутога закона, детаљно регулише однос сувласништва, утврђује обим засебних и заједничких делова у згради, одређује висину доприноса за одржавање заједничких делова, прецизира права и дужности појединих сувласника и органа сувласништва (скупштине, управног одбора, односно управника). Закон о етажној својини установљује, пре свега, могућност да делови појединих зграда, као што су спратови, станови и локали, могу бити предмет посебне својине. Како посебни делови не могу постојати без главних зидова, темеља, крова, степеница, инсталација итд., што служе власницима свих засебних делова, то се законом прописује сувласништво, на свим тим деловима који постају заједнички свима сувласницима у сразмери са вредношћу појединих засебних делова (спратова, станова, локала). Одржавање тих заједничких делова пада на све сувласнике у сразмери са вредношћу њиховог дела зграде. За покриће тих заједнич-

ких трошкова обично се ствара и засебан фонд за одржавање заједничких делова. Закон о етажној својини мора да садржи изричите одредбе у погледу грунтовног укњижења засебних и заједничких делова, што се веома лако може постићи и код нас, где земљишне књиге нису стваране за систем хоризонталне поделе у зградама. Закон исто тако, мора да утврди права и дужности уговорача код куповине делова зграде на отплату, као и у случајевима кад купац или продавац оваквих делова падне под стечај. Задатак је законског нормирања установе посебне својине на зградама (етажне својине) да омогући и мање имућним грађанима да дођу до сопственог крова над главом. Данашња несразмера између понуде и тражње у погледу броја и квалитета станова и између прихода средњих и сиромашнијих слојева градског становништва не допушта да се задовоље ни елементарне потребе за становањем, а да и не говоримо о основним потребама хигијене, конфора и културним потребама савременог човека. Проблем здравог и јевтиног стана је изразито социјално-политичко питање, коме свака културна држава поклања своју пуну пажњу и ствара законска и материјална олакшања за његово најбоље решење. Примери Италије, Француске, Енглеске, Белгије и Бугарске потпуно убедљиво доказују да се ово питање најуспешније решава установом етажне својине. У интересу саме државе је да задовољи што већи број својих грађана у њиховим основним потребама, међу које спада и стан. Највећи број станара, међутим, никада неће бити у могућности да дође до сопственог дома, стога што њихове приходе консумира станарина, док би им систем етажне својине пружио могућност да добар део станарине употребе за откуп властитог стана. На тај начин систем етажне својине претвара чисти расход — станарину — у продуктивну штедњу у виду постепеног откупа стана, што необично привлачно утиче на стварање култа штедње у ширим слојевима грађанства. Позната је и традиционална приврженост нашега народа „кућњем прагу", што, вероватно потиче отуда, што се наш народ одувек бавио пољопривредом; био, како се то каже, везан за земљу, насупрот оним народима који потичу од номадских, скитачких и ратничких племена. Стога је код нас реч „бескућник" го-