Opštinske novine

702

Београдске општинске новине

тово идентична са појмом „пропалица' и „скитница". Љубав и наклоност ка свом дому лепо се види и из изреке: „Своја кућица, своја слободица." Пружањем могућности ситном и средњем сталежу градскога становништва да дође до сопственога стана стварају се услови за неговање култа дома, чиме се уједно ублажују класне и социјалне супротности у редовима градског насеља и ствара елеменат конструктивних грађана. Сопственик стана много пажљивије поступа са својим него са изнајмљеним станом. Труди се да се у њему снабде пгто већим конфором, хигијенским уређајима, чиме се уједно повећава и вредност целе зграде. Са гледишта појединаца, отплата стана претставља најбољи и најуноснији начин штедње јер је сигурност уложених уштеђевина повећана тенденцијом пораста цена земљишта и зграда, што је карактеристично за све градове који су у развоју. Стицање стана као својине истовремено је и обезбеђење породице од неочекиваних материјалних потреса (болест, смрт домаћина и сл.). Стицање сопственога стана у систему етажне својине, међутим, не значи потпуно брисање издатака за стан. И овде се мора допринашати за одржавање засебног, свог, и заједничких делова зграде и сносити део јавних дажбина. Но и при свему томе ти издаци неће никада претстављати онај износ који је раније плаћан у виду станарине (кирије) кућевласнику. Велики део уштеда у новчаним заводима био би мобилисан применом етажне својине, што би оживело грађевинску делатност, а с тим у вези и друге привредне гране. Овај систем створио би могућност и многим презадуженим кућевласницима да се лакшом продајом појединих станова или спратова, ослободе дуга и спасу бар један део своје имовине. На исти начин олакшао би се положај и Државне хипотекарне банке активирањем умртвљених капитала који леже у зградама преузетим од њених Дужника. У доба привредних депресија једино зграде колективног власништва могу одолевати кризи станарине. То нам најбоље потврђује искуство Државне хипотекарне банке, којој у доба слабе рентабилности некретнина све већи број хипотекарних дужника предаје кључеве. Данас је Државна хипотекарна банка наш највећи кућевласник. Билансна вредност некретнина које је она морала да преузме од својих дужника већ сада пеше се на неколико стотина милиона динара. Искуство Држ. хипотекарне банке, међутим, истовремено нам доказује да сопственици мањих породичних зграда много лакше подносе плаћање ануитета него власници рентних зграда. Заједничком градњом станова постиже се знатна уштеда у трошковима изградње, куповини градилишта, радној снази и разним инсталацијама које служе рационалној употреби, хигијени и конфору савремених ста-

нова. Од увођења етажне својине може се очекивати и смањење станарина у постојећим зградама. На тај начин би реформа станарства путем етажне својине посредно побољшала положај и оних редова грађанства који се њоме не могу користити, било услед немања средстава, било што због своје професије немају сталног боравишта. Здравствени интереси народа, а тима и интереси народне одбране, налажу да се неодложно приступи решавању станбеног питања. Како тешке прилике владају у том погледу у престоници наше државе — а слично стање је и у свим већим нашим градовима — види се само из ово неколико чињеница. Према анкети Београдске општине из 1935 године, у Београду има 48,3% станова са много влаге, 23°/о са земљаним подом, 50,5 °/о са премало светлости, 87 о/о од слабог грађевног материјала, 69% са нехигијенским клозетом, 91,5% су нехигијенски и опасни по здравље. Вероватно је да су станбене и хигијенске ске прилике у Београду унеколико измењене у току последње 2—3 године, кад је вршена предња анкета. Подигнут је знатан број великих и модерних грађевина, делимично су уклоњена нехигијенска насеља, калдрмисан је и асфалтиран велик број улица. Међутим, истовремено је знатно порастао и број становника Београда приликом радног света, који непрестнао ствара нова насеља на периферији, или тражи склоништа по разним буџацима и нездравим становима у ужем и ширем центру града. Истраживањем Радничке коморе у Београду утврђено је да радник плаћа за стан 30—50% од својих прихода, док нижи државни и приватни службеници морају за стан да издају 40—60% од својих принадлежности. Испитивањем од стране Централног хигијенског завода утврђено је да се код сиромашних и средше-имућних становника Београда смртност од туберкулозе креће између 4897о/о од укупне смртности, док код имућних слојева, дакле код оних који имају здраве станове, смртност од туберкулозе износи 1721 %. Према подацима г. д-р Секулића, шефа одељења Београдске општинске болнице, број умрлих од туберкулозе у 1936 години на 1000 становника износи у Берлину 91,35, у Бечу 114,29, у Паризу 198,85, а у Београду 230,64. Међутим, та велика смртност ни у самом Београду није једнако распоређена; највећа је у оним градским деловима где сиромашни свет живи под несносним станбеним приликама. Упоређење станарине за мале и велике станове у Београду показује да су, с обзиром на један кубични метар простора, мали станови готово два пута скупљи од великих, што се види из следећег прегледа станарине: стан од 5 соба 2200 д. месечно тј. 5,03 д. за 1 м 3 простора;