Opštinske novine

Повериоци Ђуре Јакшића

маја меоеца за горњу суму подмиривати може. Истинитост ове изјавз потврђује и акт пожаревачке општине од 29 марта 1867 године којом игвештава Општински суд у Крагујевцу да је Ђура осуђен на плаћање горњег дуга, али да се наплата не може издејствовати јер Ђура нема новаца, а плата му се за раније пријављене кредиторе задржава и да се наплата може издејствовати тек пошто се ови кредитори намире. — Најзад је, према извештају Окружног начелства у Пожаоевцу од 6 фебруара 1868 године, обуставом плате наплаћено од Ђуре ових 270 гроша. Друга по хронолошком реду је следећа: Обвезаница Како сам од г. Илије Милутиновића механџије у Сабанти позајмио сго и деоет гр. чао. а обвезујем се речену суму од данас па за пет месгци попгтено исплатити у противном -случају дајем реченом газда Илији право да се од моје плате месечно наплатити може. У Сабанти Учитељ пожаревачки 2 аугуста 866 Ђуро Јакшић И ова је „обвезаница" имала исту судбину горње признанице; ишла је од једног суда до другог, док најзад дуг није игмирен обуставом плате код окружног начелства. Тешку ситуацију Ђурину и немилосрдност његових поверилаца најбоље показује следеће случај: 8 маја 1868 год. у Пожаревцу, Ђура даје „обвезаницу" да Сави Стојановићу, механџији дугује 320 гроша и обвезује се да поменуту суму врати до 15 јула исте године. Већ 16 јула Сава Стојановић тужи Ђуру Суду општине у Пожаревцу и тражи забрану на све покретне ствари Ђурине које се у кући његовој нађу. Суд одобрава забрану, али у последњем моменту Ђура отплаћује један део дуга и отклања тиме забрану на своје ствари, али не и другу тужбу свог повериоца који га, истог дана, тужи за ресто дуга у игносу од 200 гроша чаршиских. Имао је Ђура и у свом колегиуму повериоце, али нам не изгледа да су они били милосрднији и имали више увиђавности према песнику у невољи. Тако, Катарина Враншић, учитељица у Пожаревцу, 14 августа 1868 године тражи од Примирителног суда да од Ђуре Јакшића, учитеља IV разреда основне школе, наплати 164 гроша које му је дала кад су му хтели ствари продавати за дуг Сави „меанџији" (о коме смо горе говорили). У истој преставци наводи да му је 44 гроша позајмила зимус, те је дрва купио. На ову преставку Општински суд актом бр. 3016 од 16 августа 1868 год. тражио је од окружног начелства да, пошто се овај дуг ни са које стране од Ђуре не може наплатити, задржава од његове плате четвртину, до потпуне исплате дуга. Али, нису само материјалне невоље загорчавале живот песников. Злоба, пакост, ого-

варање, подметање, цела скала паланачких интрига пратиле су га у стопу. Тако, свакахо по нечијој достави, 22 августа 1867 године начелник окружни у Пожаревцу пита општински суд, да ли му је познато да се учитељ Ђорђе Јакшић, одао пијанству у великом степену, и према томе дужност своју напустио и у школу врло слабо дола.-и и да он и учитељ Никола Јовановић доносе доручак у школску кухињу и ту, пред ђацима, доручкују и ракију пију. На ово је општински суд 5 септембра исте године одговорио да му није познато да се Ђура Јакшић, учитељ, одао пијанству у великом степену, да је дуж.чост напустио и у школу врло слабо долаги, као што му није познато да Ђура и поменути учитељ Јовановић за време школских часова доручкују и ракију пију; али је истина да се Ђура дружи често са лицима која банче и да не долази уредно на школско време. Исто тако је интересантан докуменат који ћемо сада приказати, јео илуструје политичке прилике оног доба. Неки Димитоије Бресјанац, кмет, доставио је писмено 21 августа 1868 године следеће: „Ноћас су до 1/2З. сата после 12. лумповали у кавани Ри-сте Стамболића овд. г.: Љубомир Стојадиновић, Марјановић, Ђура Јакшић. Кавану је Риста са свију страна затворио, па су они унутра пили. Ђура је наздрављао здравице које задиру у данашње друштво, и влаети. Казао је: за 8 дана видиће мо:.!! шта је с тиме тео, не знам. Кад сам лупнуо да отворе кавану, они су погасили свеће и поразбегли се. Еили су пијани сви, добро, а Јакшић понајвише. — Око 12 сати они су полицијом опоменути, по мом налогу, али су опет продужили пи;'анку до пола 3 .сата докле их ја ни сам оданде извео." Уз ову претставку је и изјава неког Ђорђа Станковића који потврђује наводе Бресјанчеве и између осталог каже: „Јакшић је наздрављао здравице о омладини, књазу, слободи, о садањим властима, да отпадне што је труло, да је сада слободно лумповати, и да ћемо, вели, добдана видети"... Ову претставку начелник окружни доставља општини на надлежност по тачци 8. чл. 34 закона о устројству општина и^ општинских власти. — И сад долазе саслушања учесника ове „веселе" седељке. Интересантна је изјава учитеља Марјановића. Он тврди да нису чинили никакве екцесе, ни ларму, да су мирно седели. Каже да су после опомене полицајца остали још неко време, и да су приметили како им се спрема нека блокада напољу. Ђура је, вели, казао да се то њему освета спрема. Кад су изашли у двориште дочекала их је заседа полиције и са Ђуром је било окршаја. Деловођа који је њега, Марјановића, водио под руку и који је био наоружан, говорио је Ђури да би га убио, али неће због њега, Марјановића. Протествује против оваквог поступка власти.