Opštinske novine

Београдске општинске новине

Други учесник ове седељке Лзубомир Стојадиновић, суплент, потврђује каводе учитеља ЈМарјановића и изјављује да су Ђуру успут злостављали и да му је деловођа Никола претио убиством. — Најзад ту је и исјава Ђурина. Пошто и он потврђује да нису правили неред и ларму изјављује: ,,Ја рачунам много на слободу коју сваки поштен човек данас код добрих закона и власти ужива. Знам да ништа нисам власти и закону крив да под надзором будем, те да се не смем бавити ноћу." Даље изјављује да су га злостављали и Да га сад за неред туже да би се гаклонили за своје недело, које су над њима учинили. Шта је даље било по овом предмету, нема података. Али и из овога што смо до сада видели и изнели јасно је како је трновит био кратак животни пут Ђурин, и ма да је певао: „Ја уступам цвећа стазе Којима је нога мека; Нек' по цзећу жене газе, А трше је за човека." морао је патити под сталним ударцима тешке судбине, којој се храбро одупирао и стојички подносио, јер је знао да спас ипак мора доћи: „Не очајавај, стрпљиво само Суђен>у своме ступај у коб! Та;, и ја и ти — ми једно знамо Да нам спасеша доноси — гроб." Песничко пророчанство испукило се, патње су га пратиле до смрти, она га је тек ослободила, * Набавком ових докумената, која пружају тако поразне податке о тешком жквоту једног од наших највећих романтичарских песника XIX века, Градска библиотека је не само обогатила своје рукописно одељење, које броји већ прилично леп број манускрипта, већ јз извршила и једну своју дужност, испунила задатак који јој налаже њен културнопросветни рад. Код нас се доста касно увидело, па и тада још не у довољној мери, од колике је важности прикупљање рукописа, писама и других докумената знаменитих људи једног народа. Живот, рад и целокупна друштвена делатност таквих лица не може бити проучена, нити верно приказана без оваквих докумената. Зашто се код нас тако ретко пишу биографије? Не зато што оскудевамо у историским или књижевним великанима ,већ зато што су за биографску студију потребни веродостојни подаци који се код нас врло тешко могу наћи. Приватна лица, у колико их имају, или их су-

више брижно и себично чувају да од њих нико нема користи, или, обратно, нису довољно свесна њихове важности, па се ови растурају, пропадају. Зато библиотеке, између осталих културних задатака и циљева, имају и тај да прикупљају и чувају рукописе заслужних људи, а нарочито књижевника чија дела, као живу реч, из дана у дан, без престанка шире у народ. У библиотекама ови рукописи не остају неприступачни и неприкосновени, већ сређени и класифицирани увек су на расположењу научницима, књижевницима и другим културним радницима којима су ради специјалних студија потребни. По великим европским градовима ова рукописна одељења у библиотекама скоро су најинтересантнија. Нема иоле познатијег писца, још од пре неколико векова, из чије се рукописне зауставштине не чува бар нешто: манускрипт неке његове песмице или приче, писмо или само аутограм. Градске библиотеке прикупљају првенствено рукописе оних лица чије је име, живот или дело уско везано за град. Лица која су својим радом задужила или чак и прослазила на првом месту град у ком су живела, или је сам град, његова средина, животне прилике, толико утицао на њих да се то огледало и у њиховом стваралачком раду. Наша Градска библиотека има, казали смо, своје рукописно одељење, које је истина још у зачетку, у стварању, али које већ сада има приличан број драгоцених докумената. Каж-е мо драгоцених, јер нам је сваки лист, свака белешка од каквог заслужног човека, од доброг и вољеног писца, драгоцена. Има, наравно, још много тога у овом правцу да се уради, много изгубљеног времена надокнади па да по уређењу и богатству тог одељења буде бар приближно равна великим страним библиотекама. Али нешто се не може надокнадити, сувише је доцкан за то, наравно не кризицом библиотеке, наиме доћи до рукописа или ма каквог документа из еминентне београдске породице песника Јове Илића, која је уско везана за Београд и чији млађи члан спада, можда у наше највеће песнике. Али зато је Београд дао и има још песника и књижевника чији се рукописи, бар неки, морају налазити у библиотеци града чији су заслужни чланови и они били, као: недавно приминули песник Ракић, романсијер Ћосић и познати комедиограф Нушић. Престоничка општина, у сврху откутта рукописа, одобрила је библиотеци у овој буџетској години много већу суму, него што је библиотека икада до сада за ову намену имала. Сигурно је да ће ова сума из годинз у годину бити све већа, а рад библиотеке у овом правцу позитивнији. Боса Радовановић