Opštinske novine

Правна хроника

159

за који још није утврђена регулација. И Министар грађевина као виша грађевинска власт оснажио је општинску одлуку са истих разлога а жалбу именованог одбацио. Државни савет налази: Општина београдска, у недостатку употребе о извођењу регулационог плана, прописала је Услове за парцелисање земљишта у Београду и поделу на потесе за парцелисан>е, које је одобрио Министар грађевина под бр. 19042 од 20 јула 1933 год. Овим Условима цео атар општине београде подељен је на потесе и за парцелисање земљишта у сваком од истих постављени су нарочити услови. Сама техничка дирекција Градског поглаварства под Т.Д. бр. 20056 од 29 априла 1938 год. утврдила је, да се односно тужиочево земљиште налази у VIII потесу, где је за нове парцеле у неизграђеним блоковима одређена минимална површина од 600 кв. м. са лицем од најман>е 18 метара, и да поднети деобни план испуњава те услове. Према томе, за парцелацију тужиочевог одно-сног земљишта не може бити сметн>а то што се оно налази ван грађевинског реона у крају за који, без кривице тужиочеве, још није утврђена регулација, што је био једини разлог за одбијање парцелације, јер, у недостатку уређајних основа које општина још није донела, за одобрење парцелације меродавни су они Услови за парцелисање земљишта у Београду, које је промисала сама општина, а чим су ти услови задовољеии, као у спорном случају, парцелација се мора одобрити -сходно §§ 54 и 55 грађевинског закона, по којим прописима је одобрење за парцелацију право заинтересованог лица кад су за то, ;као у конкретном случају, услови испуњени. Зато је тужба уважена и поништено министрово решење, којим је било потврђено неправилно првостепено решење управне власти". Примени § 47 Грађевинског закона, по коме општина може да не одобри проглашење земљишта за градилиште у ширем грађев. реону, мора да претходи доношење уређајних основа Заинтересована сопственица је тражила од Градског поглаварства у Београду грађевинску дозволу за подизање главне и споредне зграде и ограде на њеном имању у улици Озренској у Београду. Од овог тражења је одбијена одлуком Градског поглаварства Г.Обр. 1095 од 25 марта 1938 г. >са разлога што се односни плац налази у ширем реону а да је општина § 47 Г рађевинеког закона овлашћена да плац у том реону не огласи за градилиште. Поред тога општина се, ускраћујући грађевинску дозволу, позвала и на почетну реченицу § 118 Грађевинског закона, по коме може да се забране нова грађења приликом израде

новог или измене постојећег регулационог плана. По жалби именоване Министар грађевина као виша грађевинска власт поништио је одбијајућу одлуку оппггине нашавши да ни у једном пропису, на који се општина позвала, није било основа за ускраћивање тражене грађевинске дозволе. Општина као самоуправа поднела је тужбу Државном савету против министровог решења истичући оне исте разлоге са којих је одбила грађевинску дозволу као грађевинска власт првог степена. ГБену тужбу одбацио је Државни савет својом пресудом бр. 19367 од 7 децембра 1938 год. са ових разлога: „Према § 47 јст . 1 ;Грађевинског закона — све земљиште у ужем грађевинском реону, ако је по регулационом плану предвиђено за зидање и ако одговара општим условима прописаним овим законом, уредбом о извођењу регулационог плана или грађевинским правилником, може се употреби за градилиште, у ширем реону, и ако иначе задоваља опште услове, може постати градилиштем тек онда када га општина за тако прогласи. Да би општина као грађевинска власт, решавајући по тражењу грађевинске дозволе, могла да се позове на цитираии § 47 и по њему да не допусти да се извесно земљиштз у ширем грађевинском реону прогласи за градилиште, треба да је претходно, сходно §§ 3—12 Грађевинеког закона, донела уређајне основе, од којих регулациони план има да утврди грађевински реон са границама ужег и ширег реона (§ 4 т. 1) или да је свој постојећи стари регулациони план у законском року саобразила прописима новог закона (§ 7). То међутим још није учињено, као што је утврдио Министар грађевина у свом решењу, те, према томе не може бити ни позивања на пропис § 47, јер за његову примену је претпоставка постојање новог регулационог плана или у законском року саображеног старог плана, којим би биле тачно утврђене границе ужег и ширег грађевинског реона. Зато је Министар грађевина правилно поступио кад је у свом решењу констатовао да општинска одлука о одбијању грађевинске дозволе није имала основа у § 47. Исто тако, Министар грађевина, ништећи општиску одлуку, правилно је нашао да за њу није било основа ни у § 118 Грађевинског закона, јер овај пропис поставља услове под којима општина може забранити нова грађења: треба да је започела израда новог или измена постојећег регулационог пљана, а затим нодручје на које се забрана протеже и време трајања забране, које не може бити дуже од 2 године, има се јасно означити и огласити, који услови нису били испуњени у погледу краја у коме се налази имање именоване, те ни у спорном случају није могло бити позовања ни на § 118 Грађевинског закона. Код таквог стања ствари министрово решење је иравилно а тужба неоснована и као таква одбачена." Љубомир Ж. Јевтић секретар Државног савета