Opštinske novine

3

Како се изграђивао Бео град

447

Петра и Чубрине. И она је у профаном балканском стилу, од слабог материјала. Њу је од Ичка купио Хаџи Никола Брзак, а овај ју је продао 1831 Кнезу Милошу за прву српску штампарију, која је купљена 1830 г. Пошто је то била прва штампарија у ослобођеној Србији, даћемо о њој неколико важнијих података. Кнез Милош је набавио штампарију из Русије и инсталирао је у Београду почетком 1831 г. За управника штампарије поставио је Адолфа Бермана, врло способног Пруса, слагаче је довео из Немачке. Штампарија је имала, кад је потпуно снабдевена, седам машина у послу. Прве књиге које су у њој израђене биле су црквене, јер се за овим осећала највећа потреба. Издато је и једно луксузно укусно издање, које је продавано и ван Србије. После тога је штампарија штампала уџбенике за основне школе. У овој штампарији штампао је књижар Глигорије Возаровић дела Доситеја Обрадовића, поред свег протеста свештенства у Србији и Угарској. Кнез Милош је био на страни Возаревића. То је једино дело од вредности које је у то доба изашло у српској штампи. Вук није могао у тој штампарији да штампа своја дела јер су тражили да их штампа старим правописом, а други нико није Бог зна шта писао, нити је могао рачунати да ће му се штампање књига исплатити. Месеца октобра 1833 штампарија је премештена у Крагујевац, а у јуну 1835 враћена је поново у Београд. У Брзаковој кући је била и прва српска пошта и прва апотека. ПРЕДУСЛОВИ ЗА МОДЕРНО ИЗГРАЂИВАЊЕ БЕОГРАДА Да би се могли предузети велики радови на широкој основи на модерном изграђивању Београда потребно је било да се испуни неколико предуслова. Да се пречисти, прво, питање чији је Београд, српски или турски. Док су Турци били у Београду, српске власти нису могле предузимати радове у целом граду, кад би и хтеле, јер би им сметале и турске власти и Турци који су имали своја имања по вароши. А Срби не би ни хтели да уређују један град у коме већином живе Турци, кад би им то Турци и дозволили. Иако су се Срби постепено ширили у вароши потискујући 1 урке, ипак нису смели градити веће грађевине и уређивати улице, јер су им чести сукоби са Турцима ометали уживање својине и нормалан рад. Кнез Милош је стално тврдио да је заједнички живот Срба и Турака немогућ, и да је потребно или истерати Турке из вароши, или да се преселе из ње Срби. Пре хатишерифа, он је помишљао чак на изградњу нове српске вароши у Топчидеру. Хатишериф је дао наде да ће се Срби дочепати свих

турских непокретних имања у Београду, па су планови српски за изграђивање вароши имали у виду целу варош у шанцу. Једини православни крај у шанцу била је околина око Саборне цркве. Па и ту је било врло мало српских имања, већином су били Грци и Цинцари. Али тај је крај био у близини турске тврђаве, стално угрожен од Турака. Осим тога био је просторно мали и није могао да прими веће насеобине. Други важан предуслов је био да се рашчисти питање својине над непокретним имањима. Видећемо доцније да је било мало земљишта чије је питање сопствености било неспорно. А разумљиво је да нико не може подизати већу и скупљу грађевину на земљишту за које није сигуран да ће, после свих спорова, остати његово. а) Исељавање Турака Питање исељавања Турака из варошиБеограда било је необично важно за његово урбанистичко уређење. Турци су држали велике комплексе земљишта, често најлепше плацеве по Дорћолу, Зереку и другим крајевима. Они сами нису били расположени да по.дижу ©олидније и модерније грађевине на тим плацевима ни пре устанка, а поготово сада када се нису овде осећали сигурни. Правили су питање чак од тога што су српске власти тражиле да се одржава чистота по њиховим махалама и што су постављале фењере. А шта би било тек да су отпочели већи радови на преуређењу вароши по турским крајевима? Чл. 13 хатишерифа наређивао је: „Турци који имају непокретних имања у Србији и који више не буду хтели имати веза са земљом, имаће годину дана времена да их продаду по праведним ценама Србима, према процени учињеној од ларочито за то одређених лица". ' ! ! I Чл. 15 је ту одредбу још причвршћивао: „Забрањено је муслиманима, који не припадају посадама по тврдињама, да бораве у Србији". Изгледало је да је овим дефинитивно пречишћено питање исељавања Турака из вароши. Тако су схватили и Срби и Турци када су саслушали хатишериф. Милош је наредио Србима да не седе под кирију у турским кућама и дућанима, него да их откупе. Још пре хатишерифа Турци су почели да продају своја имања Србима. Хатишериф је овај процес убрзао и требало је да га сасвим оконча. Милош је полагао нарочито на то да београдски Турци, особито они најутицајнији, продају своја имања Србима, како би то послужило као пример Турцима по осталим варошима. У ту сврху и Милош и српски скупштинари и чиновници понели су са собом доста новаца и на сам дан објаве хатишерифа покуповали (су више непокретних имања од најбогатијих Турака. Други Турци су на то по-