Opštinske novine

470

Београдске општинске новине

телигентну песничку душу, пуну поноса и вере. То није оно паћеничко, необријано и тамно лице с полициских фотографија; то је идеалиста, каквог нам га приказују његови Другови, какав нам се показује из оних података који су нам познати из његовог живота, из његових речи на суду — а понајвише по свом делу. — Ја сам га претставио у моменту кад је пуцао, објашњава ми г. Јовановић, док сам стајао дубоко импресиониран пред његовим најновијим завршеним делом. По том седамо за сто у Јовановићевом атељеу и почињемо „службени део" нашег разговора. 1 Г. Ђока Јовановић, ослоњен на свој чувени рад „Туга". Делс се налази на београдском гробљу, на породичној гробници Јовановића Пре свега се интересујем за побуде које су Ђорђа Јовановића пре више од шездесет година, довеле у Београд. — Ви сигурно мислите да су то биле уметничке побуде. Не, ја тада још нисам ни знао шта је то уметност. У Пожаревцу нисам имао шта да видим. У Београд сам дошао 1879 год. у школу; да учим, да се спремам за живот. Тада сам још мислио да постанем инжинир. Ту је била сконцентрисана читава српска култура. Ко је тада хтео нешто да сврши, морао је доћи у Београд. Дакако, да сам још

у реалци веома заволео сликање и дрворез. Те предмете ми је предавао Стева Тодоровић и ја сам био његов најбољи ђак у целој реалци. Ту, у Београду, видео сам и прве радове Пере Убавкића и споменик Кнезу Михатлу. То је први споменик у Србији и прва већа скулптура коју сам ја видео. 1882 године сам матурирао и како сам желео посветити се уметности, отишао сам у Партенкирхен у Баварској, у школу за дрворезбарство. Међутим, убрзо сам се морао вратити, јер није било средстава да ту останем. Вратио сам се у Београд и уписао на технички факултет. Дакако да сам настојао свим силама да добијем стипендију — тада се то рекло „благодејаније" — за студије у иноземству. Али ја се нисам ослонио на то да ћу добити ту стипендију и нисам на њу чекао, него сам лепо учио и полагао испите. Коначно, након две године чекања, добио сам ту стипендију и, 1884 год. отишао сам у Беч код проф. Хелмера. Већ идуће године отишао сам у Минхен у школу проф. Видмана, а 1887 прешао сам у Париз у школу проф. Шапиоа, а по том у школу проф. Енжалберта. По завршеиим студијама, као дожавни стипендчста, морао сам се вратити у домовину и ту преузети дужност наставника у средњој школи. — Можете ли ми, прекидам г. Јовановића, нешто рећи о томе, какову сте ту средину затекли, какви су били услови за уметнички рад? — Никакви, одговара он, без икаквог премишљања. Ни изложаба, ни уметничких школа. Тек петнаест година иза тога, 1905, ја сам почео да стварам прву српску уметничку школу. Треба да знате да се у оно доба Београд уметнички изживљавао у многобројним певачким друштвима и у позоришту. Ту није било никаквих уметничких традиција ни потреба. Сликари су радили само портрете, славске слике и црквене иконе. Данашњи услови, који такође нису задовољавајући, према тадањима, могли би се успоредити са односом 1 :1000. — Кад сте дошли у Београд, ви сте имали већ неколико награђених радова, били сте први и једини српски академски вајар. Ваљда је то тада нешто значило? — Ништа, пријатељу. Поставили су ме за учитеља цртања у Првој београдској гимназији. Исте године сам добио и прву награду на конкурсу за Косовски споменик, на којем смо конкурисали само Убавкић и ја. Поред цртања морао сам да предајем и... математику, па чак се од мене захтевало да предајем и моралне науке. Уосталом ни данас није много боље у том погледу. Ето молим Вас, сада пригодом прославе петстоипедесетогодишњице Косовске битке говорило се о свему и свачему, а нигде нико није ни једном речи споменуо ни донео слику мог монументалног Косовског споменика у Крушевцу.