Opštinske novine

Вајар Ђорђе Јованови^

471

Кад смо већ код Косовског споменика, интересујем се за све оно што се око њега догађало. То су биле читаве десетогодишње афере. — То је, пријатељу, преко десетогодишња болна хисторија. 1882 добио сам конкурс, 1884 потписан је уговор за израду макете, а тек три године по томе, уговор за израду самог споменика. 1900 г. је тај споменик добио златну медаљу на париској интернационалној изложби. Али, зашто да о томе говоримо. То је била велика борба у којој је требало издржати. Противу себе сам имао веома моћне противнике, међу њима и самог Краља Милана. Мене ј-е та борба стајала пет година губитка службе. Али, оставимо мртве на миру. Блажени нишћи духом. Тек по доласку на српски престо Краља Петра, тај споменик је откривен 1905 г. — Те године пада и оснивање ваше Уметничко-занатске школе? — Да и ту је било „повуци-потегни". И ту је требало издржати. Онда држава није давала као данас. Ми смо се онда морали задовољити са 3.000 дин. годишње субвенције. Истина та свота се пред ратове попела на 11.000, али шта је то све према оним милионима које данас држава даје за уметност. А ипак је та наша школа одгојила толике генерације српских уметника и наставника. Наши ђаци су данас већим делом већ у пензији. Интересујем се за г. Јовановићеве сараднике из тог доба. — Осим Марка Мурата и Ристе Вукановића који су са мном отворили Уметничкозанатску школу, никад нисам имао никаквих сарадника. Међутим, био сам члан „Ладе" коју смо основали 1905 г. У оно доба није било могућности чак ни за излагање. Ми смо излагали по разним шупама и којекако. Али то што ви хоћете знати, то су већ читаве историје. То се не може испричати само тако, с пар речи... Прекидам разговор о томе јер видим да г. Јовановић не жели да говори о тим стварима. Очито је да су му то неугодне успомене о којима више не мисли. Питам га за његове најмилије успомене. — Најлепше моје успомене вежу ме уз Париз. Чекајте, показаћу Вам једну од ретких успомена из тог доба, која се још сачувала. Г. Јовановић вади из своје библиотеке једну књигу и показује ми: — Ето видите, поводом изложбе Роденовог „Балзака", који ће се како сам то недавно читао, тек сада јавно открити, повела се у Француској 1898 жучна дебата и један од првих ликовних критичара тог времена Арман Силвестр написао је тим поводом ову књигу, У којој се, видите, налазе и репродукције најуспелијих дела с те изложбе. И ја сам ушао У ту књигу, и то је био, дакако, мој велики младеначки успех.

Узимам у руке ту књигу и прелиставам је. Папир је већ пожутео и местимице је отрцана, иако је већ реновирана. Некако у средини књиге, налази се слика Јовановићевог споменика „Милош Обреновић". Пред њом је слика скулптуре славног француског вајара Бушеа а иза ње слика најбољег дела генијалног Родена — „Пољубац". Остајем стварно изненађен. Наш склуптор између Бушеа и Родена. Интересујем се за остале његове успехе и признања. Ђока Јовановић иза неког вајарског алата, крпа и старог пагшра извлачи неке кутијице и стреса с њих прашину. Показује ми: — Ето, видите: ово је бронзана медаља коју сам добио 1889 године, на великој париској Интернационалној изложби, за свог „Гуслара". Ово је златна медаља што сам је добио 1900 године за „Косовски споменик", на истој изложби. Али, много тога је изгубљено. Године 1903 добио сам од париске општине сребрну медаљу, а исте године сам добио медаљу и у Петрограду. Током разговора господин Јовановић ми саопштава да је своје прве радове изложио 1889 године у париском Салону, и од тог доба да је суделовао пуних двадесет и пет година на свим изложбама Салона. То је било до краја великог Светског Рата. Поред Београда, Загреба и Новог Сада излагао је још у Лијону, Риму, Женеви, Петрограду и још неким европским велеградовима. Разговор скреће на нашу савремену ликовну уметност. Питам господина Јовановића да ли наши савремени ликовни уметници иду правим путем. Он се насмејао и одговорио: — Још не. Они много лутају, а требали би већ једном да нађу свој пут. Видите, многи од њих мисле да је у уметности најважније, да је сама уметност, само оно што је најновије, последња мода, па био то ма какав екстрем. А у уметности нема новог и старог; постоји само добро — уметност, и рђаво неуметност. Правци, школе и разни „....изми", то је све споредно. Ето молим вас причекајте... Господин Јовановић устаје и одлази у собу до атељеа одакле се ускоро враћа и доноси две фотографије. Једна од њих приказује тело младића а друга женску главу. — Ето, видите, молим вас, ово су први светски модернисти. Ево, Деспио, ево Мајол. Погледајте ово. Ту видите живог човека, покрет. И сад, молим вас, успоредите ове прве светске модернисте с нашим т.зв. модернистима. Ти наши „модернисти" требали би отићи у Париз и видети шта је то модерна уметност. Тамо воде главну реч њих двоје и њима слични. И ви, ви сте млад човек, требали би отићи тамо и погледати. Не стаје то данас тако много. Требали би то једном жртвовати. И онда, ти наши модернисти се често позивају: видите овог, видите оног. Погледајте кгх?о је радио Роден погледајте Мајола, Де-