Opštinske novine

6*

Три виђења Свете Петке — Фрагменти хронике једне београдске породице — Наставак —

ТРЕЋЕ ВИЂЕЊЕ Док сам ја лежећи на слами у мрачноме сугерену, грчевито стиснутих трепавица, преживљавао она два догађаја, ноћ је над Расином пролазила. Па да ли су та два сна и доживљаја, које сам те ноћи, без предаха, напрегнутих нерава, гледао пред собом живе, брзе, рељефне; да ли су они утицали, да се преда мном, или још боље, у мени, одједном, неочекивано, догоди нешто, неко чудо од неоцешивог значаја по мене, а то сам увидео тек доцније; и да ми се оно није догодило, ја управо не знам шта би данас било од мене, и да ли бих још био у животу? Дакле, догодило ми се нешто о чему никоме не рекох до данас ни речи. Баш некако у тренутку, док сам у својим унутарњим, душевним очима још гледао онај тајни испраћај последњих редова деце, жена и немоћних стараца, премрлих од страха, и погнутих под теретом дењкова и бошча, из џамије ка обали Саве и кајицима који ће их спасти од сигурне смрти, уз далеку вику гомиле избезумљених људи, — тргох се иза сна. Био сам одмах свестан да сам у сутерену зграде оног народног трибуна, недалеко од Крушевца, на путу кроз кршевиту Расину. И знао сам јасно да сам био сам те ноћи у огромној и пустој згради. Па ипак, када сам отворио очи и погледао око себе, неко је стајао преда мном и гледао ме право, оштро у очи, а златни крст му је блистао на грудима. Да, сетио сам се, била је то жена, она иста из виђења мојих предака, од пре сто и од пре педесет година! Да, та иста жена! Био сам још дете, иако већ војник, и зато не кријем, крикнух од страха! Чуо сам одјек свог сопственог гласа под сводовима кућерине. Крикнуо сам од страха, истина је, али не из бојазни од те свете жене са оштрим погледом, већ што ми једна муњевита мисао прострели мозак: та жена долази само онда када се спрема, када је на прагу неки велики, важни, судбоносни тренутак! — Дете моје, чух један необични глас; устаки и иди, иди одмах одавде! Остави своје хлебове; устани и иди за својим друговима. Иди одмах!

И та прилика, док је већ нестајала у мраку, још ми је увек руком непрестано давала знак да устанем, да идем и показивала правац којим је ваљало поћи. Скочих на ноге! Сећам се само да сам зграбио шајкачу, која ми се у спавању смакла с главе, и да, не окрећући се за собом, излетех на терасу куће. Зора је свитала, још сувише слаба. Бледа пруга осветљавала је исток, а гране које су се савијале испод терасе, чиниле су ми се као нечије мрачне руке, испружене према мени. И у тим испруженим рукама било је нечега злокобног, застрашујућег, нечега као да ме вреба, да хоће да ме зграби, стегне, згњечи... Погледах на друм, тамо доле испод кјћерине, и тада видех нешто што ми следи крв у жилама, и што ме у часу измени свега, вероватно и за свагда! На друму, 010д самом зградетином, баш на једном савијутку, видео сам први и последњи пут непријатељске војнике! Није их било много: можда само десетак. Нешто су батргали по путу, погнути не обраћајући пажњу на кућу више друма, још мање на мене. Напрегнух очи, а у то се и мало боље разданило. Непријатељи су расклапали митраљез и утврђивали се поред пута који је доминирао^ једном малом чистином, и иза које је почињао кланац. Аустриски војници су погнути радили; с времена на време неко би се од њих исправио, и ја бих видео оно светлуцаво дугме како тек бљесне на њиховој војничкој капи. У том један од њих погледа и управи руку ка згради у којој сам био, и неколико војника с пушкама у рукама лагано, обазриво, један за другим кретоше к мени. Они сигурно нису имали појма да сам ја ту, на непуну стотину метара од њих, сакривен иза ониске ограде терасе. Кретали су се ка мојој зградетини вероватно само зато да се сместе у њу, и не слутећи да је у њој један усамљени, збуњени, немоћни непријатељски војник. У том њиховом лаганом, тешком, клатећем ходу, у оним гломазним чизмама, ја сам видео нешто неумитно, страшно, ужасавајуће! Било је у том њиховом ходу нечега као потоп, нешто као јуриш прљавих таласа који наилазе, ломе и носе све пред собом.