Opštinske novine

472

Београдске општинске новине

спиоа. А кад тамо, они њихове радове уопште нису ни видели. Ако су и видели по где који, нису га разумели. И онда, знајте, искрено речево, наши уметници имају веома мало аутокритике. А кад би знали сами себз критиковати они би већ нашли свој пут. Па наши жири-и. Наше јавне споменике су радили већином слабији људи, јер су скице код нас оцењивали увек људи који се не разумеју у вајарство, који уопште нису могли видети што ће |из дане скице изићи. И тако, наравно, млади код нас ни немају шта да виде. Наши уметници само онда могу нешто да виде ако оду у стране велике уметничке центре. А како ће тамо ићи када их у томе опет спречавају материјалне немогућности. А и наши уметници су чудни, тек што изиђу из школе већ би правили читаве изложбе, оснивали школе, правце. Тога нисам видео у страном светз'. Тамо су млади срећни ако им који успели рад буде примљен на изложбу. — А шта мислите да ли наш амбијенат пружа довољно потицања за стваралачки ликовни рад? — Изгледа врло мало. Културни људи који разумеју шта је уметност, професори, учитељи — ти немају новаца, а они који код нас имају новаца ти се више интересују за аутомобиле. — Шта би у томе погледу могли учинити, како се каже „позвани"? — Али молим, вас, одмахнуо је руком господин Јовановић. Позвани — Ништа. Они терају политику и хватају што лукративније положаје. Шта се њих тиче уметност? А и иначе свет код нас врло мало мисли, и уопште се врло слабо интересује за уметност. Ето ја имам бар десет хиљада познаника од којих многи кад ме сусретну, питају: „Шта радиш? Шта намераваш да радиш?" Као да се стварно интересују за мој рад. Међутим, не само да нису никад дошли овамо у мој атеље да видз шта радим, него не долазе чак ни на моје изложбе, као што ни иначе не посећују било чије изложбе. Накнадно се извињавају: Знаш, изложба ти је трајала само десет дана, а колико би хтели да траје? Па изложба сваки дан кошта. Није то само тако. Што се тиче државе, истина имамо „Музеј Кнеза Павла", али тај опет има релативно мали кредит. Општине и остала самоуправна тела исто тако. — На којој се висини налази наша критика ликовне уметности? — Ни на којој, одговара без икаквог премишљања господин Јовановић. Ми праве уметничке критике уопште немамо. Код нас дође пријатељ пријатељу и каже му: напиши о мени то и то... И ето, тако се код нас пишу критике. Код нас пишу критике људи, који су прочитали две, три брошуре, онако успут, с брда с дола. Код нае се пишу ма какве глупости под фирмом критика. У стра-

ном свету људи који пишу критике и те како се спремају за тај посао, и те колику културу поседују. Молим вас, код нас чим неко нешто добро учини одмах скоче наши критичари и ударе у дреку: то су застареле и преживеле форме; то је ларпурлартизам... Уосталом, наши критичари су исти као и наши илустратори и графичари. Узмимо, рецимо, божићне бројеве дневних листова. Од онолико великог броја уметничких цртежа, једва да нешто уметнички вреде два три. Немамо ми ни графичара, ни критичара. А то ће опет бити у првом реду зато, што наши уметници сувише лутају. Они само траже нове путеве, нове правце, школе. Сваку, и највећу глупост, само ако је нова, они најодушевљеније прихватају. — Да, упадам у реч, господине Јованозићу, ја сам млад и несумњиво напредан чозек, али верујте ми, ни уз најбољу вољу не могу да схватим шта хоће ти модернисти с оним унакажавањем људског тела, на пример. — Па ево у чему је ствар. Данас је у моди т.зв. експресивна уметност. Ти експресионисти мисле да ће истицањем овог или оног детаља гледаоца просто пренеразити, па у том претерају до комике. Они, на пр. кажу: Зашто би нос био баш у средини, или: зашто би човек имао баш два ока? Нека има само једно, или, нека има три. Тако исто кажу: зашто руку не би начинили два пута дужом, него што она стварно, у природи, јесте, а трбух три пута већим, док ћемо главу начинити у нормалним пропорцијама. Није важно, кажу они, како је то у природи. Важно је како ја то видим, односно, како ја то уметнички обликујем. Али, оставимо то. Нисам ја пуно о томе размишљао. Него, верујте ми: био сам пре четири године у Паризу и међу 7000 изложених објеката нисам нашао ни седам који би онако изгледали, као што изгледају они који се појављују на нашим изложбама. Ту се г. Јовановић маши џепа и вади свој часовник: — Е, опростите. Ја вам рекох да вам стојим на услузи само између два и три часа, а сада је ето већ три и тридесет. Морам ићи. Било ми је стварно жао, јер је било још неколико питања о којима сам хтео да разговарам с г. Јовановићем, али шта сам могао. Спаковао сам своју „актенташку" и поставио сам још једно питање: — Који Вам је ваш рад најмилији? — Оно што бих још хтео да довршим, одговара он смешећи се, а што ће остати недовршено. Године су ту. Док ме је г. Ђорђе Јовановић испраћао из свог атељеа кроз цветну алеју, замислио се и рекао: — Е моје дете. Ту је преко педесет година рада. Пола века... Звонимир Кулднџић