Opštinske novine

Београдско позориште у почетку свога рада

477

ној сестри Милици, у 18 години живота свог, на величаишу тугу Родитеља, заручника, Браће, Сестара и Сродника свои преминувшом у Сенти 16 новембра 1841 године". Песму је написао 1842 год. у Новом Саду са примедбом: „печатано за себе" (рукопис у Градској библиотеци). Даље су му песме: „Српској браћи", „Суза мауерина", „Вила на гробу Симе Милутиновића-Сарајлије" (рукописи у Градској библиотеци) и др. Скупљао је и грађу за песмарицу, махом сватовске песме (рукопис у Гр. библиотеци), радио на преводној књижевности, написао Општу историју итд. Умро је 9 априла 1900 у Београду. А сад кад смо се мало упознали са самим писцем, видели његов рад и значај за поаориште уопште, прећићемо на меморандум, у коме он са много искуства, стручности, знања, неумитне логике али и оштрине говори о приликама у Народном позоришту у почетку његовог рада а под управом Ђорђа Малетића. Пошто је овај меморандум читава књига, 51 страна, писана читким скоро калиграфским рукописом, ми ћемо овде изнети само оне проблеме и питања који и данас могу занимати свакога љубитеља позоришта. Ђорђевић почиње меморандум оваквом лаконском констатацијом: „Наше позориште није у нормалном стању; оно болује". И затим кроз цео меморандум износи опширно и докум!ентовано узроке болести, симптоме, изазиваче и лек за ову бољку. Зашто је позориште болесно? Зато, одговара писац, јер је грешено против оних начела, којима се позориште подиже и одржава. — Погрешке чињене у том правцу дели писац на погрешке које датирају још од Позоришног одбора (од 16-УН-1868 до 8-Х-1870), и на погрешке учињене под управом Ђорђа Малетића. Одбор је, каже писац, погрешио што није примио понуду новосадског и загребачког позоришта да договорно раде у погледу примања чланова из једног позоришта у друго, те уместо заједнице и тесне везе између ова три позоришта постоји неспоразум и ривалство, које штети свима. Тако се, каже, догађало да су чланови загребачког позоришта примани овде пошто су прекршили уговор склопљен у Загребу; а исто тако Загребачко позориште мами к себи чланове Београдског позоришта не обзирајући се на уговоре који они имају са управом; а ово све негативно делује и на глумца. Он постаје равнодушан према светињи уговора, примамљивањем на већу плату постаје користољубив, од патриоте постаје космополит, од уметника шпекулант, трговац, роба која се оном купцу продаје који је новцем преплати. Одбор је даље погрешио, наставља писац, што је с позоришним питомцима, као са редовним глумцима, склапао уговор на годину

дана, а требало их је, по његовом мишљењу, узети прво на оглед, па ако се покажу неспособни заменити их другим снагама. Међутим, Одбор је од б питомаца пет отпустио после 4 месеца, и поред постојећег уговора. Оваквим поступком, каже писац, био је пресечен даљи прираштај нових снага за позориште и прекинут природан и постепен развој самог позоришта, а рок од 4 месеца никако није довољан да се оцени да ли у отпуштеним питомцима није било и таквих снага које би се тек доцније испољиле. Овако без нових снага нема довољно глумаца за три наша позоришта: београдско, загребачко и новосадско. Зато је београдско позориште, каже писац, било принуђено готове глумце код других позоришта тражити и преплаћивати их, и том се приликом увукла у обичај и та несретна пракса, да је сваком са стране примљеном члану обично давана већа плата, него што су је овдашњи, често и бољи чланови, имали. То изазива огорчење глумаца, а понижава и сам институт. Писац сматра да је Одбор даље погрешио што је одмах прве године укинуо хонораре, који су давани бољим члановима поред плате за сваку претставу, а уместо ових хонорара давао сваком бољем члану стални неки додатак уз његову редовну месечну плату. Писац је за давање хонорара из следећих разлога: пошто глумац добија хонорар одмах после сваке претставе у којој је суделовао, има Јгвек уза се новаца за ситне потребе, не досађује благајнику тражењем новаца унапред, постаје штедљив и чуваран и брине се да не окрњи своју сталну плату. Даље, наводи писац, престаје од стране глумаца враћање и непримање рола, симулирање болести, тужбе због претрпаности и учесталог суделовања, већ онда и бољи глумац прима и незнатнију роЛ У> У дружини се буди племенита утакмица, воља к раду и послушност. А осим тога за позоришну касу боље је, каже писац, глумац с мањом платом, нарочито у случају болести, дужег отсуства, пензионисања итд. — У почетку су сви разлози које писац наводи да поткрепи свој став у прилог хонорара, ишли и у прилог глумаца, међутим последњи став то већ није. Не верујем10 да је он тако мислио и писао из нетрпељивости према глумцима; напротив увек их је доцније у меморандуму узимао у заштиту; већ је наш писац био до крајности објектива:н и свако је питање желео да рашчлани и расветли до танчина. Новим позоришним законом, наставља даље писац, позоришту је дата могућност да све погрешке учињене под Одбором постепено исправи. Како је после Позоришног одбора за привременог управитеља Народног позоришта дошао писац, он даје разлоге зашто у том правцу није могао ништа учинити. На зближењу са новосадском и загребачком позори-