Opštinske novine
7
Београдско поз ориште у почетку свога рада
479
упоавитељевог држаша наводи писац и поткоепљујеих -са више примера. - Оваквим своГим ставом управитељ, каже писац, није могао лобро да схвати и оцени ни дужности и послове осталих позоришних чиновника. Писац даље говори о њиховом положају и раду. За драматурга кажз да је више изолиран од рада остали^ позоришних чиновника и да Т у још и може да се управитељ ограничи само на надзор и контролу, али ипак мора да се и с овим радом што више упозна. Малетићу је, каже, ово било тим лакше што је н он књижевник, а драматургов рад је већиноМ књижевни. Да је упознао драматургов рад, управитељ не би, наставља писац, сматрао да је лак посао удешавати позоришне комаде за претставу, и онда би веровао да дотеривати ; език у преводима као што су: „Гроф Есекс", Шилерови „Ајдуци", „Стари шеширџија", ,;Вилински прсти", значи скоро исто као и цео комад изнова преводити. Да је оеби дао труда да ое лично увери ,колико муке имају глумци кад је језик у њиховим улогама неправилан, тежак или неразумљив, схватио би да драматург мора и најбољи туђи превод да пређе, као коректор у штампарији, од слова до слова, пре него што га да на преписивање. Драматург још општи и кореспондира с писцима и пре^одиоцима, врши и библиотекарску дужност, присуствује свакој читаћој проби и свима претставама и обавља још многе друге ситне ттос^ове; али то све не смета управитељу да му наметне још и послове које он, \ттравитељ, мора да врши. У ништа бољем положају није ни редитељ (Бачвански), каже писац. С једне стране дато му је и сувише права, а с друге стране одузима му се и оно што му по закону припада. Писац нарочито замера управитељу што је делење улога пребацио са себе на редитеља и ово Минисгарству овако образложио: „Редитељ је у непрекидном додиру са глумцима, он их упућује, поправља, укорава, он је њихов учитељ, он их најбоље познаје, у њега ће глумци имати највећег поверења, пак би поделу улога од њега увек радије примили него од управитеља. Осим тога нужно је да тај редитељ има такву власт над глумцима и због тога, што га иначе као себи равна не би слушали. Тај управитељ даље, треба и иначе да стоји над свима узвишен, дакле да не долази у свакидашњи додир са глумцима, већ да средством своји придани му органа закон врши, и само у случају жалбе да испитује, да ли је каква злоупотреба у даној власти чињена". Писац оповргава ово образложење и каже Да је навод „да ће глумци више поверења имати у редитеља него у управитеља и од редитеља радије примати улоге него од управитеља" највећа увреда управитељског кредита и достојанства, а свакидашњи додир с глумЦим,а не би ништа шкодио његовом ауторитету као што не шкоди ни редитељевом, него га
још утврђује, а делење рола могао би управитељ вршити и преко редитеља. Да дељење улога није маленкост, споредна ствар, писац се позива на књигу барона Тингена „Ап\уе1зипв гиг 2\уескта881«еп Вићпеп1еИ;ип§" (упуство за сходно управљање позориштем*) и цитира следећи став на страни 52: „И подела рола и улога је једна од глазних дужности управитељезих, који мора утолико чзршће да је држи у својим рукама јер је он тај који мора да познаје не само све снагз сеог позоришта, већ је у стању и да личном констатацијом отстрани по могућству све ривалитете и суревњивости међу уметницима, пошто се мора претпоставити да ће ови (уметници) поред увиђавности поклонити своме шефу и пуно поверење потпуне непристрасности, које ће му, несметано од свих интрига, дати могућност чисто објективног рада. Предлози режисера морају се при томе саслушати и достојно проценити". Док делење улога оставља једино и искључиво редитељу, узима од њега, каже писац, оно што му је законом дато: примање привремених чланова, а требало би и при ангажовању редовних чланова да буде редитељ питан за мишљење, јер он ће са њима и највише посла да има. Што се благајника тиче, наставља писац, тај је још у незавиднијем положају, јер управитељ врло брижљиво и врло доследно избегава сваку прилику да учествује тамо где се о новцу ради. Тиме се, каже писац, истина избегне свака одговорност, али то није пробитачно за завод. Од примера које писац наводи да ово докаже навешћемо само најинтересантнији. Под одбором и до Малетића није благајник, каже писац, ништа из касе издавао, док није за то добио наредбу. Сад издаје благајник и с наредбом и без наредбе, па тако и позајмице глумцима. Позајмице се, каже, дају врло лако и врло често, јер управитељ не сме да одбије важније глумце, бојећи се да их не озлоједи, а не сме да лрими ца себе ни одговорност ако им позајмицу одобри, стога све глумце упућује благајнику, с препоруком а не налогом, да им он нађе новаца. Пошто писац сматра да су позајмице „нужно зло" код свију позоришта, он предлаже да се од позоришне касе одвоји извесна сума као каса за позајмице, и да се одатле чине позајмице члановима са умереним интересом. Од овог би се интереса мало по мало вратила позоришној каси позајмљена сума, и тако би се спасло начело да се у позоришну касу не сме дирати; сви би чланови имали једнака права, а не да неко добије по сто и више дуката на прву реч, а други за дукат два морају по више пута да долазе и најпосле да буду одбијени.
*) Овде реч сНе Вићпе има значење позоришта.