Opštinske novine

Како се изграђивао Београд

II

(2)

ПРВИ ГРАЂЕВИНСКИ ПЕРИОД ОД 1829-1867 1 — Прва влада кнеза Милоша и кнеза Михаила. Срби нису могли приступити модерном изграђивању Београда све док нису осетили да су постали господари у Србији. Султан никако није хтео да потврди уговор о миру склопљен између кнеза Милоша и везира Марашли Али Паше половином октобра 1815. Тај је мир био усмен и султан га је само примио знању. Мир који је владао у то доба сви су сматрали као привремен. Односи између Срба и Порте били су коректни само зато што су то тражили интереси и једне и друге стране. Срби су имали извесну аутономију, али су морали стално бити на опрези. То је фактично стање, које ничим није претворено у легално. И Букурешки уговор од 1812 и Акермански од 1826 признавали су Србији извесну аутономију, али Порта није хтела одредбе тих уговора да приведе у живот. Тек је била присиљена да реализује одредбе Једренског уговора (од септембра 1829), које се односе на Србију. На основу тога уговора издао је султан хатишериф од 29 новембра 1829, — којим се гарантује Србији унутрашња самоуправа и забрањује Турцима настањивање по унутрашњости Србије, ван старих тврђава. Идуће године, 8—10 октобра 1830, потписао је султан други хатишериф којим је прецизирана српска аутономија и регулисано питање исељавања Турака из вароши. Као додатак уз овај хатишериф, султан је потписао и берат којим се потврђује „кшажевско достоинство" кнезу Милошу за живота и оставља се у наслеђе његовим директним потомцима. Тиме је аутономија Србије добила законске облике и гарантије. Срби осетише сигурност у Београду, почеше овамо да се досељавају у већем броју, да купују непокретна имаша и да граде веће куће. Кнез Милош је сада чешће боравио у Београду и бринуо се за уређење и изграђивање вароши. Још 1829, кад се сазнало да је осигурана победа Руса над Турцима, а тиме и реализовање српске аутономије, кнез Милош је по-

чео да остварује свој план о изграђивању Београда. Потребне су му биле у првом реду зграде за његов конак и за државна надлештва. Почетком јуна 1829 почето је грађење Новог конака код Саборне цркве, у садашњој Богојављенској улици. Грађење је довршено 1831. 1836 дограђен је амам. Зграда је грађена у балканском стилу од тврдог материјала. Нарочита пажња је обраћена зидаљу спрата, где су рађена боља врата са месинганим бравама и намештене су порцуланске пећи. То је прва солидно грађена зграда у обновљеној Србији. Она и данас привлачи пажњу

Конак Кнегиње Љубице (сада Црквени музеј)

архитектонском лепотом. У овом је конаку становала кнегиња Љубица са синовима Миланом и Михаилом, зато је :и познат под именом „конак кнегиње Лзубице." У овој је згради становао и кнез Михаило за време своје прве владе. После смрти кнегиње Љубице кнез Михаило је ову зграду поклонио држави. За време друге владе кнеза Михаила у овој је згради био смештен Лицеј, а од 1863 Касациони и Апелациони суд. После светског рата овде је био Завод за васпитање глувонеме деце, затим Музеј Кнеза Павла, а сада је ту Црквени музеј, који још није уређен. 25 августа 1829 отпочето је грађење и другог конака кнеза Милоша у садашњој улици Милоша Великог бр. 12. Ова је зграда довршена тек 30 октобра 1836. Кнез Милош ју је наменио својим синовима, „беговима", али ју је доцније предао за Министарство финансија, које се овде налазило још и пбсле светског рата. Сада је ту Државни суд за за-