Opštinske novine

566

Београдске бпштинске новине

је од ерара примио за горње набавке знатне своте, — није се ни освртао на краљевске наредбе. Могуће је, да је од ерара примљене своте употребио за намирење својих личних потраживања, или је исте, што није искључено, тако касно примио, да повратак у тврђаву беше већ немогућ. Поткапетани или подбани, који примише и вршише команду у тврђави беху: место малодобног Терек Балинта — Олах Балаж, место Хедервари Фрање — Море Михајло. Олах је водио своје порекло из нижег племства, Море исто тако. Од нижих часника савремени писци спомињу Моргаи Јована као хаднађа, Бајнаи Бот Јована као кастелана, Овчаревић Петра, као заповедника српских шајкаша, Утјешенић Јакова као заповедника посаде у провијант-кули. Утјешенић беше брат велико-варадинског бискупа, Ђорђа Утјешенића (Мартинузи), који је касније играо видну улогу после мохачке катастрофе. По своме карактеру, искуству и јунаштву највећма се истицао Олах. Имућнији грађани напустише Београд, чим се чуло да му се приближују Турци, а сиромашнији остадоше у њему. Подбанови на одбранбене радове доведоше из Срема у тврђаву сељаке, но не у великом броју. Из оближних српс.ких села, као што се то при оваквој прилици и раније дешавало, испрзд обзсти турских чета мноштво народа је прибзгло у Београд-варош. Северозападно од Београда, на другој страни Саве а на десној обали Дунава, налазила се тврђава Земун. Од Саве северно, из баровите равнице, а у околини данашњега Земуна, уздиже се један виши плато, чије ивичне делове испуњавају стрми брежуљци. На оваквом једном брежуљку, недалеко од гробља, у једном земунском предграђу наилагико на остатке старе тврђаве. Рушевине те некадашње тврђаве Земунци и данас гову Хуњадијевим градом. Брежуљак, на коме је лежао град, у XVI веку називао се „Циганским брдом"; тако га зову и данас. Стара тврђава имала је облик правилног четвороугла; на сваком углу беше по једна округласта кула. Градске зидине и куле уздижу се данас 1—2 метра изнад земље, дабоме као рушевине. Земун беше због свога блиског положаја као саставни део Београда и заједно са Сланкаменом био је под врховним гаповедништвом београдских банова. Нзегова посада лако је могла, да спречава прелаз непријатеља преко Савз као и да онемогући непријатељу да затвори Београд са водене стране. Године 1456 Земун је послужио као ослонац четама Хуњадија при њиховом прелазу у Београд. Земун беше тврђава другога реда са не взлихим пространстзом. Кад је 1553 год. туда пролазио Веранчић, тврђава беше сасвим порушена, варош пак сведена на безначајно село. Становништво се већ почетком јула 1521 г. разбегло из Земуна, но заповздник тврђаве

Марко Скоблић и брат му Михајло остадоше на свом месту и са 350—400 шајкаша, већином Срба и Хрвата, затвори се у тврђави, спреман за борбу на живот и смрт. У тврђави беху 3 мала топа, пушчаног праха и провијанта једва беше доста за 3 дана. После Београда најјача погранична тврђава беше Шабац на десној обали Саве, удаљен западно од Београда у ваздушној линији на 50 км. Подигао га је Султан Мехмед II кришом — за време војне краља Матије против Чешке (Ђорђа Пођебрада) 1470 год.—. тога ради да му при пљачкашким војним упадима у Срем и Славонију Шабац послужа на Сави као ослонац, као што беху на Дунаву Смедедерево и Голубац — и да се Београд стално држи у шкрипцу. Шабац беше права несрећа по Срем и Славонију. Турчин је често приређивао испаде из њега и пустошио све до Драве. Матеја Корвин није мировао док није

Шабац крајем XV века

освојио то огасно гнездо 1475 год. Од 1476 г. Шабац беше једна од иајважнијих пограничних тврђава за Угарску. По Турском историчару Печеви-у ову јз тврђаву, која је првобитно била једна обична паланка, по султановом наређењу саградио Саабан-бег, ради притешњавања Београда. На истоку Смедерево, на југу пак, на Авали, град Жрнов (старо-српско утврђење, а 1442 год. преградише га Турци) имађаху такођер овај задатак. Турци називаху шабачку тврђаву: Вб^игНеп (трњак). Но околно становништво ју је звало по имену градитеља — Шабац. И о овој тврђави су остале старз сликз. Најстарији је онај дрворез који се налази у немачкој кроници Наг1тапп 8сћес1е1-а из 1493 год. и његовој латинској кроници из 1497 год.,