Opštinske novine

674

Београдске општинске новине

как>о је то напред већ истакнуто. Уколико би бак тужилац изводио какво право за себе из тога, што је неко време улагао у пензиони фонд, то питање не може бити предмет расправљан>а у конкретном •спору, већ може само послужити као разлог да се по истом поведе посебан поступак пред надлежним властима у циљу његовог решења. Са изнетих разлога предметна тужба за тражени поништај одлуке Министра унутрашњих послова IV бр. 6016 38, којом је одобрена одлука Градског већа у Београду ОБр. 24.020 38 о тужиочевом отпусту из општинске службе, појављује се као неумесна, па се као таква морала одбацити." Нејављање општинског службеника на дужност после боловања у прописаном року повлачи упражњење места и губитак пензије. У овом смислу је пресуда Државног савета бр. 669 39 од 2 фебруара 1939 год., којом је пресуђен следећи случај: „Одлуком Градског већа града Београда О.бр. 15651 од 15 јула 1938 год. тужилац је одбијен од тражења да буде враћен у службу општине града Београда и да му се призна за пензију и напредовање у општинској служби све време од јуна месеца 1914 до 16 августа 1924 године. Оваква одлука образложена је тим, да је тужилац своју службу драговољно напустио, пошто се по изласку из Краљичине болнице у Енглеској, коју је према уверењу Југословенског посланства' у Лондону Абр. 797 од 1 августа 1931 године напустио ,,као излечен од задобивених рана" 16 авгуета 1924 године, није у прописаном року (чл. 49 Статута београдске општине од 1922 године и чл. 51 Статута општине града Београда од 1929 године) јавио на дужност, нити је своје нејављање на време оправдао. Затим, да одлука о престанку није истина донета ни до данас, али није ни могла бити донета, пошто ни раније, а ни сада Градско поглаварство нема никаквих званичних података, да је молилац уопште био у служби општине града Београда. Оспореним решењем наведена одлука је оснажена, а тужиочева жалба одбачена као неумесна с позивом на разлоге ожалбене одлуке. Пошто је проучио тужбу, о.спорено решење и остале акте који се на овај предмет односе, Државни савет је нашао: Није поступано противно закону тим, што је тужилац одбијен од истакнутог тражења, јер и према одредби ранијег Статута Општине града Београда од 1922 године (чл. 49), као и према пропису Статута О.Г.Б. од 1929 године (чл. 51), који је био на снази до ступања на снагу Закона о градским општинама од 1934 године (ст. 1 § 104), сваком службенику без обзира да ли је стекао право на пензију, упразниће се место кад не дође односно кад се не јави на службу осам дана, а свој недолазак не оправда. Тужилац је, према томе, ако је желео да и

даље остане у општинској служби, морао да ее, по изласку из Краљичине болнице у Енглеској, где је како истиче провео пуних 10 година, а које се узимају као да их је провео у рату, јави на дужност у означеном или бар у најкраћем року. Међутим он то није учинио све до августа 1933 године. Додуше тужиочева „физичка и психичка кондиција," како . се у тужби наводи, могла је да га евентуално спречи да се пре јави на дужност него што је то стварно учинио, али без обзира да ли тај разлог постоји или не, он је без утицаја по њепову дужност, да свој недолазак односно нејављање на дужност благовремено оправда (чл. 49 ранијег, односно 51 садањег Статута О.Г.Б.), што он није учинио. Чињеница да одлука о престанку службе формално није донесена ни до сада, не може тужиоцу у спорном погледу користити, јер та одлука није донета само ■стога што општина није имала никаквих званичних података о тужиоцу као своме службенику. Тих иодатака општина ни данас нема. Према томе општини није било познато, да ли је тужилац уопште био у својству у коме се стиче нраво на пензију. А кад ова околност за тужиоца није утврђена, општина није ни могла донети решење о уиражњењу места, које претпоставља својство сталног службеника. Решавајући сад тужиочеву претставку општина је истина пошла од претпоставке као да је он био њен стални службеник т.ј. у СЕОјству које ггозлачи право на пензију, али ово само стога да би иоказала, да он ни у таквом сл5гчају нема право на пензију с обзиром на цитиране одредбе Статута. Не стоји, међутим, тврђење тужбе да се таква одлука имала донети 1930 године по тада важећим прописима, јер да се он тада јавио на дужност. Ово већ стога, што ее из преставке тужиочеве, која се у актима предмета спора налази, види да је он само тражио уверење да је у „јулу 1914 године био постављен за под-инжињера у отсеку за ревизију и регулације Ошптине града Београда," а није тражио да настави службу у оиштини београдској нити да се утврди његов службени однос, зашта су недостајали потребни подаци, пошто је архива за време рата пропала. Исто тако ни окол-ност што се у оспореном решењу Министарство, поред разлога првостепеног решења, позива и на тач. 9 § 140 Ч.з. од 1931 године у вези § 106 истог закона није овде од утицаја, пошто тужилац е тим није стављен у гори правни положај од онога у коме се налази према одредби чл. 49 Статута О.Г.Б. од 1922 године сходно чл. 51 од 1931 године, на основу којих прописа је уосталом и донета ожалбена одлука, која је оспореним решењем оснажена с позивом на исте разлоге. Остали наводи тужбе о рачунању времена на војној дужности у рату за пензију у двоетруком изноеу итд. отпадају већ стога, што тужилац, како је то изнето, уопште нема право на пензију." Љубомир Ж. Јевтић секретар Државног савета.

Власнпк- Градско поглаварство Београд. — Уредник: Ђуро Башац, Молерова 16 Штампарија Драг. Грегорић, Кнегиње Олге 21. — Београд