Opštinske novine

Прзвна хроника

673

тужилачка Парна пивара дужна да плати општинску и бановинску трошарину на 1500 лит. пива пријављеног као извезеног из трошаринског реона града Београда 23 марта 1938 год. спроводницом сер. 2178 лист 24, и у том решешу министар је нашао да се Пивара не може ослободити плаћања ове трошарине, попгто при извозу тог пива није поступила по чл. 33 Уредбе о трошарини града Београда, тј. није спроводницу поднела контролном органу ради потврде да је роба стварно извезена. У тужби противу министровог решења тужилачка Пивара је навела да је пиво у питању стварно извезла из Београда, само је спроводница остала при извозу неоверена пошто је њен шофер пиво извезао преко Смедеревског Ђерма у место преко Крагујевачког друма где га је чекао намештеник Пиваре са спроводницом. Молила је да се нападнуто решење поништи. Државни савет, пошто је проучио тужбу, оспорено решење, министров одговор на тужбу, одговор Градског поглаварства у Београду и остале акте, који се на овај предмет односе, нашао је: Према тач. 1 чл. 33 Уредбе од 11 јула 1936 год. о трошарини општине града Београда на предмете, које произвођачи трошаринских предмета извозе ван трошаринског реона неће се наплаћивати општинска трошарина. Тачка пак 2 истог чл. 33 прописује да произвођачи трошаринских предмета на извоз својих производа ван трошаринског реона морају поднети пријаву у два примерка Управи градске трошарине. Ту је прописано да ће затим поменута управа прегледати пријављене предмете за извоз, па ако нађе све исправно на пријави, да ће пошиљку затворити, а извознику издати уникат пријаве као спроводницу. Најзад ту је речено да је сопственик робе дужан ову спроводницу предати крнтролном органу на излазној трошаринској станици, који ће потврдити на иетој да је дотична роба извезена ван реона и предати је сопственику робе. Из ових прописа произлази да се на извезену робу из тач. 1 чл. 33 не наплаћује општинска трошарина само ако су испуњене еве формалности прописане у тач. 2 чл. 33 поменуте Уредбе. Па како тужилачка пивара признаје да приликом извоза спорне количине пива није спроводница била потврђена на напред изнети начин тј. да трошарински контролни орган није потврдио стваран извоз робе, то је министар правилно у оспореном решењу нашао да је Пивара дужна да за ову количину пива плати општинску, а према томе и бановинску трошарину — чл. 5 Уредбе од 21 маја 1930 год. о бановинекој трошарини града Београда." Дневничар у градекој служби не може стећи пензију и може бити отпуштен по слободној оцени претоедника односно органа који је од стране претседника специјалним решењем овлашћен за одлуку о томе. Ово становиште заузео је Државни еавет у својој пресуди бр. 33501/38 од 12 јануара 1939 год., којом је пресуђен овај случај: „Оспореном одлуком одобрена је одлука Градеког в.ећа у Београду ОБр. 24.020 од 14 октобра 1938 године о отпусту тужиочевом из

службе, а жалба шегова изјављена противу исте одлуке одбачена као неумесна из разлога, што је он у времену отпуштања био у својству дневничара, који се могу из службе отпустити по слободној оцени, услед чега му ожалбеном одлуком није повређено никакво право нити интерес на закону основан. Тужилац у својој тужби истиче, да се одлука о његовом отпусту није могла донети пре него што се регулише његов однос према Пензионом фонду истог Поглаварства, за који му је кроз пуне три године као месечару одбијано сваког месеца од принадлежности по 100—150 динара, јер сматра да је тим улагањем стекао извесна права о којима се, међутим, није водило рачуна. Затим наводи да у конкретном случају није поетупљено по прописима статута О.Г.Б., пошто је отпуштен без икаквог отказа и отпремнине и ако за то ни-су постојали разлози предвиђени у чл. 49 поменутог етатута. Најзад истиче да, без обзира на чишеницу што је он по доношењу Отатута О.Г.Б. од 1929 године преведен од месечара за днезничара, ипак није изгубио стечено право задобијено улагањем у пензиони фонд нити је престала дужност Градског поглаварства да поступи у смислу § 159 Закона о градским општинама у погледу његових стечених праза. Државни савет налази, да је ова тужба неумесна из следећих разлога: Према пропису чл. 20 Статута О.Г.Б., који је, с обзиром на § 156 Зак. о градским општинама, и сада на снази, претседник градске општине односно органи које он овласти специјалним решењем, имају право да постављају и отпуштају дневничаре. А по чл. 19 поменутог Статута дневничари се примају на рад у служби општине с тим, да не могу стећи право на пензију, јер немају својство разврстаног општинског службеника. Како, пак, ниједном одредбом наведеног Статута нису прописани никакви услови за отпуштање оваквих службеника, излази да се они могу отпустити по слободној оцгни напред поменутих органа. Према томе, пошто је тужилац у моменту отпуста из службе био дневничар, то је он као такав могао бити отпуштен, на основу цитираних прописа Статута, па је зато и одлука претседника градске општине ОБр. 19.54 од 13 августа 1938 године, којом је отпуштен из општинске службе, правилна и на закону основана. Следствено томе, навод тужиочев да за такав отпуст нису постојали услови из чл. 49 Статута без вредности је као неуместан, пошто се овај пропис односи само на разврстане општинс^е елужбенике, док за њега као дневничара важе искључиво одредбе чл. 19 и 20 поменутог Статута. Исто тако позивање тужбе на чл. 47 Статута у погледу даваша отпремнине такође је неуместан, јер и овај пропис важи само за разврстане градске службенике, па чак и овима не даје право на ту отпремнину, већ признање исте оставља слободној оцени општинског суда. Најзад позивање тужиоца на стечена права с обзиром да је извеено време — око три године улагао у пензиони фонд као месечар, нема никаквог утицаја на питање његовог отпуета из службе као дневничара, пошто се правилност овог отпуста има ценити једино по прописима који регулишу положај таквих службеника, а то су чл. 19 и 20 Статута