Opštinske novine

Први дани окупаторске власти у Београду 1915

Ко да их прикаже?.. Ко да скупи и повеже све преживљено: толика чуда, и страдања и трзаје душе? Толике иепроспаване ноћи, и гладовања, и физичке немоћи, и очаје — теже од смрти... Покупљено и сложено у две три речи нпр: Страшни сдд Божји — било би, чини ми се, најсадржајније за одговор. Свет се вукао улицама као избезумљен. Само чујете како се отимају уздаси из груди, који, рекло би се, да гору проламају... Погледи унезверени. Свак прима све за готово: иду скаске бајке, пророштва и друга неоснована предвиђања. Читави редови спиритиста, пророка, пророчица, питија и „ивбраника", ко : има је дато да „виде" и да приказују унапред оно што душа жељно очекује или од чега страхује — крећу се улицама и све се то вуче и проноси као јевтина роба и раздаје бесплатно... Кад су кроз Макензијеву улицу при освајању Београда прошли тешки 'мерзери и кад се најзад, ношена земљиним таласима, изгубила и последња тутњава њихова — намах се изгубише и сва пророчанства везивана за три дана. По тим пророчанствима требало је као да се за три дана повуче непријатељ из земље! Но одмах затим као аутоматски на арену су ступили нови резонери, нови претсказивачи и прорзци кош су наше наде, такорећи ленгерима, везивали за котву спасења — за три месеца. Па кад и то прође и не би ништа све као да пређе у заборав. Али мало затим па дођоше на ред прави оцењивачи и познаваоци времена и љета. Они истакоше рок за ослобођење три године. И би тако. Но свему овоме претходило |е дејство Макензенове војске. Мада је од догађаја протекао толики размак времена, утисци су били у стању да пробуде душу и да се зацаре код свију и свакога од нас негде на дну њеном, тако постојано, да ћемо их ми, драговољно или не, морати да чувамо и носимо у себи као, нимало драгоцени, аманет до краја живота... Војска велике војне еминенције, чије је име споменуто, посела је била леве обале Саве и Дунава и неколико недеља до прелаза

дејствовала из мочвара речних и шипражја, достојно одговарајући постављеној девизи: штраф-експедицион. На свирање куршума поред ушију свикли смо брзо. Па чак и на ситуације да се на наше очи отварају читађа гротла вулканска дејством фугасних граната. Тешкоће су увеличаване према темпу, дејства. Падало се на улицама од усијаног гвожђа и од зрна, која су најчешће из митраљеза и са монитора и дању и ноћу била у деловању. Ништа нас није могло да изненади. Страх нас је све преиспунио. Нисмо могли и нисмо имали шта да примимо у себе. Баш као и сунђер пун воде. Можеш пустити да преко њега пређе океан он ће остати то што је. Зајажен, преисиуњен, не могући више ни капц да прими у себе. Ноћ између 24 и 25 септембра (п. с.) била је равна паклу... С времена на време за дана и предвече као да се стиша рика. Преморени, застрашени, физички и душевно претучени, легли смо поранцје. Ситна, блага киша, с вечери ромињала је тихо. То, та пауза деловала је на душу као мелем на рану. Поспали смо као мртви... Око поноћи пробудила нас је урнебесна јека, у којој као да је, на страх и трепет, учествовало све адско звериње и чудовишта из апокалипсиса... Гледао сам у неодраслу децу своју, унезверену као у бунилу, занемелу, ошамућену... Треба ићи, бежати. Куда? Како? У недоба! Где! Осморо.., Ту и осмогодишше, узетих ногу! Коме ићи и на кога рачунати за пријем?... Али: ићи — мисао је била од које се није отступало. Сви смо били деца. Страх и [све у вези с тим спустило ме у сферу дечју. Сви неразумни. Шгледало ми је, да је све што смо говорили било као булажњење. Деца, која ни у први с^мрак нису смела из собе на двориште, сада слободно, без страха од помрчине, обузета стргхом од свирепе смрти, у поноћ силазе у подрум, узимају колица недужног детета и упремају... Распоред брзо начињен: зна се ко ће да вуче, ко позади гурањем колица да олакшава. И тако без ичега, сем онога што је најнужније на себи, креће наша поворка у др<тају. У дрхтају двојаком: од страха и од језе због зиме и влаге која пробија кожу...