Opštinske novine

5

Слике из београдског робовања

779

Проклети чувар као да из земље пониче, и претећим гласом поче викати детету да стане, а кад је оно почело да вришти и бежи, опали из пушке и погоди га баш у потиљак. Поред мртвог, можда гладног детета, лежао је окрвављени кукуруз, из чијих је зрна још врцало млеко... Кажу, да је убица отеран на фронт. Објаснио му Шета аустриски официр са своја два детета по Беогоаду. Стали су код споменика Кнеза Михаила и чекају „Топчидерац". Дечко пита какав је то споменик, и официр му овако објашњава: „То је један заслужан српски владар, али су га ови злочести Срби убили". „А зашто је подигао овако оуку као да нешто показује?" „Е, то не знам. Питаћемо некога". „Ја знам, господине", чуо се глас и. њих. Официр се окрете, па кад виде малога одрпанка са џакчетом на леђима, он га презриво упита: „Но, а шта ти знаш, ти не знаш ни нос обоисати". — цЗнам. То нам Кнез Михаило каже: „Београде, оданде ће ти Слобода доћи". Јесте, Бога ми, вам кажем, рече дечко, и изгуби се у гомили, а капетан сав црвен од једа, уђе са децом! у гграмвај. А где, мамо, дошда српска војска Води једна жена за руку дете од тричетири године. Скромно пролази поред накинђурених Мађарица и Швабица, и склања се с пута сваком царском војнику. Из далека долазили су им у сусрет два војника у лепој српској униформи. Уморно су корачали испред војника с пушком. Кад их дете угледа, повуче мајку за руку и радосно повика: „А гле, мамо, дошла српска војска"! Војници се неопажено насмејаше и прођоше, али жену с дететом задржа војник, и предаде је првом редару који их спроведе у полицију. Мати и дете лежали су тои дана у подруму. Кажљена јз, што улиза детету у главу „бунтовничке мисли". Изађоше. Кад дете виде свуда око себе само жандарме и њихове војнике рече: „Их, д «амо, ала ја мрзим ове Швабе. Чекај са^мо док дође наша взјска, сзи ће они да побегну. Је ли мама?" Бздна ж-зна, снажно га повучз за руку да ћути, и брзо се изтуби одатле, да је не би вратили у подрум. Због имешдана На Петров-дан 1916 год. крстариле су свуда по улицама удвојене патроле. Становништво се склањало по кућама, а нарочито су родитељи чували мушку децу, јер су их

без икаква разлога хватали са улице и слали на принудан рад на Бањицу. Мали Пера, ђак IV разреда основне школе, улете тога дана у кућу као без душе дршћући целим телом. Пошто је добро затворио врата, он преплашено рече: „Ух, мамице, једва сам ти се спасао. Данас су похватали читаву чету дечака и одвели на Бањицу. Јурили су и мене, али ја и Лазић скочили смо кроз прозор у један подрум, па су нам изгубили траг." „О, баш си будала" рече му млађи брат. „Можда 1е жандар хтео само да ти честита имен-дан". ј ј ; Добио опкдаду На пошти сам. То је једино место где се бајонетима не одржава ред. На свима прозорима чекају гомиле: или купују карте и марке, или шаљу интерниранима писма или ног вац. Неки чекају препоручена писма, а неки плаћају осветљење и лозове. Ја се повукох да причекам, па и нехотице ослушнух разговор између два дечка: „Јеси ли видео нојв!е марке?" — „Јесам" — „И ја сам. Да знаш, бре, како ми је било тешко кад Сам их ввдео. Ми се јадни надамо нашима, а они без брИ,ге трукују нове марке као да ће овде вековати." — „А како је мени, сад ћу ти показати" — рече други дечко. „Испљуваћу их пред свима, па шта буде нека буде". Друг му се бојажљиво окрете око себе, па му се заустави поглед на мени и тихо рече: „Ћути, бре може когод чути". Али озај приђе прозору купи за две круне марака и карата, ,поређа их по пулту који је ту био, за тим ое окрете другу и враголасто упита: „Је л' не смем?" ,,Не смеш". — „Смем". И, паде опклада у сексер. Ја се полако окретох и кришом дадох знак да ћуте, али се обешењак само значајно насмета, саже се над маркама и пошто их је, заиста, све до једне испљувао, поче их мирно лепити на карте. Наравно, добио је опкладу. Светосавска просдава Освануо је Св. Сава 1917 год. Нема Срба, па нема ни школске славе. Идући улицом Проте Матејз учини ми сз, као да чујзм тихо певање Химне Св. Саве. Ослушнух боље и уверих се да се нисам преварила. На углу исте улице и Крунске скупила се гомила српске дечице, бивших ученика, па играју „школске славе". Домаћин славе био је Бора Павловић, који је управљао целом „прославом", а ђаци: Брана Ћосић, Сава Грујић и Сека Борин брат и Миодраг Павлићевић са сестром и братом.