Opštinske novine

786

Београдске општинске новине

нас, када се то дело налази већ одавна у својој зрелој, а сада и завршној фази, интересантно је пратити уметников развој од почетничких, школских радоза из Кутликове школе, његових минхенских академских и дипломских радова, преко нариских радова из атељеа професора Бона, снажних револуциорних импресионистичких дела, мирних и простудираних дела с острва Капри — до његовог најновијег још незавршеног дела „Христос у Емаусу". Већ у својим ђачким делима из Кутликове школе Миловановић показује савесност која је код данашњих ђака нешто сасвим непознато. На тим радовима се осећа претерана строгост педагога „старе школе", али и најозбиљније схватање посла са стране ђака. Сам Миловановић ми је причао да га је то стајало много енергије и самосвладавања, али ипак, иако је Кутлик у томе прелазио границе нотребнога, да је он из те школе понео солидне темеље на којима је могао да гради своју уметничку каријеру. И ђачки радови из минхенске академије одају јак утицај претеране немачке педантерије, што често делује банално. Париски пак радови, махом актови и торза, углавном, одају како већ рекох солидно, у почетку и сувише наглашено познавање анатомије, што се све више губи у његовим каснијим париским радовима истога жанра уљем, где колористички ефекти и односи светла и сене стварају већ солидна, изграђена и простудирана, талентовано рађена тонска дела. У својој импресионистичкој фази, ослободивши се свих конвенционалности и педантерије, које код њега, уосталом никада нису биле осетљиво изражене, Миловановић пада у најизразитији модернизам желећи колористичким ефектима —' богатством боја — да делује револуционарно. У тој фази Миловановићу је боја једини сликарски елеменат с којим он жели да делује дајући пријатне и свеже симфоније колорита махом у светлим тоновима и светлосним ефектима.

Милан Миловановић: Мотив из Сокобање.

Цртеж који у св.ојој почетној импресионистичкој фази сасвим занемарзн, у новијкм његовим делима добија свз већу цзну, тако да у последњим његовим радовима добија исти онај значај који има у неком академски рађеном делу. Светлосне ефзктз и топли мекани колорит Миловановић задржава до свог најновијег дела — незавршене композиције „Христос у Емаусу", у којем он Христа даје у жућкасто-плавим тоновима, што делује светачки благо, какав је Христос и био. Миловановићево дзло уззто у свом тоталитету неделује као заокружзна и складна целина; оно чак и по избору мотива одаје узнемирену, снажну, управо револуционарну природу, која је целог живота тежила за проналажењем самога себе. И данас још, у старачким годинама, под теретом живота испуњеког ратовима, болестима, бригама и неразумевањем, оронула здравља, које је надајмо се, само привремено паралисало његово деловањз, Миловановић још увек тражи самога себз, свој израз; — он јз још увек вечити и незадовољни револуционар. Милан Миловановић је рођен 6 октобра (по старом) 1876 год. у Крушевцу. Отац му, био је познат и богат трговац. Сам Милан Миловановић ми је причао, како му је мати говорила, да је, кад му је било тек неколико дана, с њим на рукама морала да бежи из Крушевца преко Мораве у Левач да би се склонила од турске навале, као и да је том приликом у Морави подављено много света, нарочито деце. Нзегов отац који је у том рату суделовао као коњаник опкољен од Турака успео је да се сакрије у шуми у једној рупи преко које је набацао грање и лишће. Али баш преко те рупе је пројурио читав један ескадрон турске коњице измрцваривши га тако, да је убрзо по томе од задобивених рана умро. Тако још као сасвим малено дете Миловановић долази под старатељство ближњих рођака, који се о њему нису баш много старали, противећи се његовом школовању. Али ипак, њему успева упорношћу и снагом вољг, да сврши основну и пет разрзда сргдње школг. У оно доба, као и данас, био јз обичај да се у средњим школама крајем сваке школске године приређују изложбе најбољих ученичких радова. У крушевачкој гимназији се својим радовима на тим изложбама видно истицао ученик Милан Миловаковић, чији су радови редовно испуњавали барем половину изложбе. То су били разни акварели, графике и мање студије. Једне године дошао је у Крушевац на завршне школске испитз као изасланик Министарства просвете професор Велике школе и директор Народног Музеја из Београда Михајло Валтровић. Он је одмах запазио Миловановићеве радове и осетио да се ту криЈ е