Opštinske novine

Сликар Милан Миловановик

791

у Бечу 1907 године, поверила ми је, с разним безвредним ситницама — успоменама, сопственица на чување, не слутећи какву цредност она претставља. Слика је била доста оштећена, и једнога дана, био сам реконвалесцент, узмем да је рестаурирам; у првом реду да скинем читаве наслаге нечистоће које су се на њој нагомилале. Што сам више на њој радио ствар ме је све више интересовала, јер се пред мојим очима указивало прекрасно дело. И тако нађем на оригиналу потпис и зачудим се. Сопственица слике која је у међувремену осиромашила, пресрећна тим открићем, замоли ме као рођака да јој за слику нађем купца. Али пре но што сам у томе успео, она умре пошто ми претходно остави у аманет да слику предам њеном сину кад буде пунолетан. У то букне Светски рат, и ја свестан дужности према свеколиком човечанству коју ми је наметнуо пуки случај, кад је дошло до бежаније, оставио сам све своје ствари, пажљиво је упаковао и у својој руци пренесох је кроз Албанију, Италију и Јужну Француску, да је после рата вратим у Београд. Син оне госпође, након интернације, на путу за домовину умре од грипа. Слика је тада прешла у власништво једног младог богатог пара. Ја сам предузимао све могуће да ту слику откупи држава и да пређе у власништво читавог народа. Али знате како је; буџетске немогућности, немање кредита, бирократија... и тако се ствар вукла годинама док онај млади пар није саградио своју вилу и слику окачио на онако влажан зид. Кад је ствар „административно сазрела" дрво на којем се налази слика, а које је старо око тристотине година, распукло се и распало; укратко слика је добрим делом пропала од влаге. А то је била једна од неоспорно највреднијих слика које се налазе у Београду. Међутим, срећа је што сам је ја на време копирао и да је тако од ње остало бар нешто. На једном сточићу се налази читава гомила слика на малим дашчицама: — То су моји ратни радови. Све су то само мале скице, у пролазу ухваћене импресије и запажања, у намери да се доцније обраде. На неколико од тих дашчица налазе се слике и с једне и с друге стране. Није било материјала, а толико је тога требало ,,прибележити". На једној се, на пр., налази Војвода Коста Пећанац ухваћен у моменту одмора после битке. Било је много тога што ми је показивао г. Милан Миловановић. Предусретљив до максимума он ми показује и опширно објашњава све што привлачи моју пажњу. По том седамо за сто пијемо каву и госп. Миловановић заваљен у широку каслоњачу прича: — Ја сам одувек сматрао да уметност треба да се индивидуално развија, и да не стоји на месту. Нисам тесногрудо остајао при старим формама, али нисам ни несвесно прихва-

тао све оно што је ново. Био сам одувек широкогруд и у животу, и као наставник, и у свом уметничком раду. — Као ђак једног Леона Бона, сматрао сам одувек да је лепо све оно што је добро и искрено. Радо признајем вредност свакој слици која то заслужује, без обзира да ли је академска или модернистичка. У моје доба се Минхен сматрао за модернистички центар, али ја сам и у њему настојао да цртеж и форма буду увек примарни елеменат моје слике.

Моје амбиције су биле историске композиције, и ради тога сам увек нарочиту пажњу обраћао ликовима, костимима и пејсажима из наше историје. Али прилике, боље неприлике нису биле подесне за моје амбиције — узмите само осам ратних година —. Стога сам сликао све одреда где сам нашао праве инспирације за уметнички рад. Само моји пејсажи из Хиландара, Високих Дечана, Грачанице, Охрида, Скопља, Дубровника, Венеције, Шпаније, Јужне Француске, с острва Капри итд., претстављају колекцију од неколико стотина дела. Радио сам и много актова, торза и портрета. Од знаменитијих личности портретирао сам на пр. Војводу Мишића, Д-р Душана Николајевића, Косту Главинића и још читав низ других. Ја сам одиста прави академски сликар и прошао сам кроз највише европске стручне школе, али сам се ипак за све време свог рада борио против свих формалности и излишног академизма, тако да сам још за време школовања долазио често у конфликт са својим претпостављенима. Тада, као и данас, заступао сам максималну слободу у раду и што индивидуалнији уметнички став. И као слободан уметник и као наставник, настојао сам у границама своје моћи да што искреније спроводим то своје убеђење. Међутим, многи од данашњих уметника били су највећи модернистички револуционари, најодрешитији негатори сваког академизма, а данас их видимо како и рукама и зубима раде за професорска места на Уметничкој академији... Хоће ли они, и колико, успети да користе извођењу својих ученика, видећемо. Нећу више да се обазирем на лекаре; на њихове лекове и бање. Отићићу на пролеће у природу — на ваздух, на сунце радићу и верујем да ћу успети да повратим изгубљену енергију. А онда, на јесен, приредићу своју ретроспективну изложбу у којој ће се огледати цело моје дело; тј. ако ме и у томе не омете рат... Звонимир Кудунџић