Opštinske novine

о04

Београдске општинске новине

догађаја око анексије Босне и Херцеговине, па до рата 1912, омладина предратне Србије, гредећи стопама ранијих генерација, искристалисала је и прекалила своје националне идеале у једној живој, националној школи најдубљих узбуђења и проживљавања судбоносних догађаја. Треперава и узбудљива душа наших национално крајње осетљивих омладинаца налази свога бучнога израза на многим узбудљивим митинзима код споменика Кнеза Михаила у Београду и трговима осталих градова малене Србије. На најмањи потрес, омладина је, као лавина, одговарала грмљавином и реагирала свом снагом своје душе и своје младићске вере на све што је грозило националном опстанку и националном имену српском и југословенском. На сваки некоректан гест са Балплаца или из престонице старе Турске, омладина је наша, као река, истицала из својих школа и домова, да би се упутила на свети — омладински трг, „код Споменика", и да ту, у пуном жару, достојанствено и с вером и поуздањем, жигоше „културтрегере" и угњетаче, заветујући се да де, у речени час, полетети у бој за остварење вековне заветне мисли Србина и српске омладине и дати себе сву за спас и слободу своје браће. Само таква омладина могла је, угесен 1908 године, носити на рукама и вући, у запрези, у колима у Београду, Крагујевцу и др. местима достојанственога бригадира. Цоне Горе, Јанка Вукотића, када је дошао у Србију, да посведочи неразлучност браће. И данас се, чини нам се, чује туп и неправилан бат корака малих гимназиста и бољи, дужи и правилнији корак матураната и студената, који су, у војној колони, с јесени 1908, с пушком о рамену, одлазили на Топчидерско брдо, ради војне обуке. Та и таква омладина остаје себи доследна и онда кад почиње борба на живот и смрт за слободу и опстанак нашега народа. Нзене раније бучне манифестације и жучни поклици нису остали само платоиски протести и празне речи, већ је она, у даном часу, крвљу својом и животима својим запечатила своја уверења и своје идеале и, остварајући оно за чим су прижељкивале генерације 19 века, предала их потомству, као вечно горећу буктињу, у аманет. Мањи део ове омладине служио је, поносно, свој војни рок још у миру, пре судбоносних дана 1912 или баш за време историјских догађаја 1912 и 1913 године. Други, већи део формирао је Ђачки батаљон у Скопљу септембра и октобра 1914 год. и спремао се журно да попуни јако проређене редове нашег старешинског кадра. У овај батаљон, први и једини у српској војсци, слегао се је сав остатак наше школоване омладине која дотле није била позвана у војску, али која се је већ, као добровољац, налазила по многим нашим пуковима,

на бојишту, или по војним установама, у позадини. То су били ђаци и студенти свих наших школа, рођени 1892 и 1893 године или и раније, за више година. Међу њима је било и доста млађих, који су шверцовали године, само да на њих не падне клетва Цара Лазара. 1350 младића изјавили су регрутној комисији да су способни и да не желе да се прегледају. Прохујало је 25 година откако је, 3 новембра 1914 год., Скопски ђачки батаљон бачен у вихор тешких и очајних, крвавих борби с непријатељем. У критичним данима по Србију, у октобру и новембру 1914, када су се голи и гладни, изнурени и клонули борци, празних пушака и топова, ојађене али слободарске душе, повлачили, стопу по стопу, пред далеко спремнијим и надмоћнијим непријатељем који је надирао ка срцу Србије, Ђачки батаљон је, после двомесечне и недовољне вежбе, на знак Врховне команде, полетео, с одушевљењем какво се је икада манифестовало, у борбу за крст часни и слободу златну. Његово, као морски вали, бучно расположење, његово одушевљење, његов занос и готовост да се бори и да гине, изражене у Скопљу, пред полазак, памтиће Скопље, као неигго невиђено, чини нам се, „док је сунца и док је мјесеца". Батаљон је престављао 1350 тела, мушких и одважних, али само једну душу, душу младости, запојену идеалима и жељом да се оствари заветна мисао Срба, мисао омладине српске о слободи браће. Још у батаљону се није осећао и истицао појединац, већ само целина. Свест да се је члан велике и снажне духовне заједнице, спремне да дела и да мре, да се је члан поколења за песму створеног, прожимала је све. По стицају прилика у којима је формиран; по националном, моралном и духовном склопу своме; по историском и судбоносном моменту када је кретао у борбу; по улоги која му је била намењена; по девизи: „Ни корака назад!", са којом га је Врховни командант, Регент Александар, лично у борбу упутио, захтевајући од њега да подигне дух уморних и клонулих дивова српске армије; по последњој нади наше команде која /е у њела иолагана и која је нашла изр.аза у њеном наређењу; да ниједан од ђака не буде распоређен на неборачке дужности, већ да сви уђу у строј и у ров и да приме одмах најниже команде, команде над десетинама и водовима; по најзад, жртвама које је у борби дао, по улози коју је у борби имао и успеху који је иостнгао, Батаљону је, изГледа, већ тада било суђено да уђе у легенду и да понесе име „Легендарни ђачки батаљон", какво /е име стекао већ у нашој јавности. Појава голобрадих младих ђака-поднаредника у редовима изнурених и скоро десеткованих дивизија, међу ветерашша, стално у