Opštinske novine

Уметничка хроника

Споменик Милану Ракићу

г. Драгиша Васић као прететавник Српске краљевске академије наука. Г. Васић је рекао: „Српски песник Милан Ракић са својих седамдесет песама ушао је у ред наигих највећих песника. Његов је значај двострук: он је, по речима Скерлићевим, пружио српској књижевности стихове који су по облику и лепоти међу најсавршенијим у српској поезији. Непосредан, речит и природан он је дао стихове као у мрамору урезане који су „одјекивали звеком племенитог метала". А затим, он је обновио стару родољубиву поезију и још једном потврдио како и она може да буде књижгвна и уметничКа. Његово родољубље, истоветно са народним, јесте саставни део н>егове душе која је била виша од других по осетљивости и нежној осећајности као и по томе што је осећала и допирала до највећих даљина и улазила у највеће дубине људске природе..." Г. Сииа Пандурозић, кшижевник, у своме крагком говору нагласио је присну везу између песника Милана Ракића и његовог доба. — Има скоро четрдесет година — рекао је г. Пандуровић — откако је овим улицама пролазио Милан Ракић. Било је то доба када је мала Србија, потцењивана од иностранства, била свесна свога историског позива, да би, после једне и по деценије, стекла оправдано признаше Европе и света. Било је то време када су личне вредности почеле да се јављају на свида пољима јавног живота српског. Ракић је, несумњиво, био једна од тих вредности. Да рећи ће се можда — али он је био само песник. То је истина. Па ипак, за мене бар, извесно је да то није само мала ствар. Јер, у нркос свему, права поезија јесте и остаје морална и духовна оријентација свога аутора, затим, једнога друштва, народа, и времена. Ракићеве песме биле су пре свега то. Читане са задовољством, памћене, оне су остале урезане у сећању и срцима омладине. Оне су, у беспрекорној форми, звучале племенитим осећањима без којих живот не би имао никаквог смисла. Његов лик, постављен на овој линији којом су дефиловалс многе генерације загрејане идеалима, биће опомена на оно о чему је Ракић певао: на нераскидљиве везе човека и завичаја..." У име љубљанског Пенклуба и словеначких књижевника бисти Милана Ракића поклонио се г. д-р Франц Стеле. Он је истакао заслуге Милана Ракића не само за српску поезију но и за општу југословенску. Претседник Академије наука и уметности г. д-р Александар Белић прво се захвалио у име Друштва „Милан Ракић" и Пен-клуба свима оним који су даровима и прилозима допринели да се подигне овај споменик; а затим је споменик Ракићев предао на

На скверу испред „Српске Круне", на углу Кнез Михајлове и Париске улице, подигнут је уметнички споменик нашем великом песнику Милану Ракићу. Бисту песникову израдио је г. Тома Росандић.

Ради подизања овог споменика образовано је пре годину дана нарочито друштво, да прикупи прилоге и побрине се за уметничку израду песниковс бисте. Ово друштво је наишло на разумевање и леп пријем код грађанства, прикупило је врло брзо потребна средства и израдило и бисту и подножје за њу за непуну годину дана. Свечано откривање споменика извршено је у недељу 3 децембра 1939 пре подне пред великим скупом грађана. Био је присутан велики број књижевника, претставника националних и културних удружења и песникових поштовалаца. Претседника Београдске општине заступао је градски већник г. Миливоје Јевремовић. Ова дирљива културна свечаност отпочела је око 11 чаоова. Отворио ју је својим говором књижевник