Opštinske novine

Уметничкв хроника

819

је успешно нашу четничку акцију на Југу и као дугогодишњи конзул у српским крајевима Турске, и као шеф конзуларног одељења Министарства иностраних дела у Београду (од 1911 године). Иако је као дипломатски чиновник на одговорном положају био ослобођен од војне обавезе, Милан. Ракић је у првом балканском рату ступио у четнички одред Алимпија Марјановића као ирост редов и борио се храбро у битци на Лисици. Одликован је златном медаљом за храброст, тада највидшм одликовањем које је могао добити прост војник за личну храброст. Са првим војним одељењима сишао је на

Кооово, на Гази Местан, који је опевао онак^ класичним стиховима. Милан Ракић спада међу најизразитије претставнике предратне Србије, чија је интелигенција знала да сједини у себи и уметничке инспирације и способности стручних радника и храброст војника. Београд ће зато са пијететом чувати његов споменик, који ће, поред тога што ће манифестовати признање једном великом песнику и националком раднику, служити и као извор инспирација будућим генерацијама за ноза велика дела.

Зедан поглед на уметност Сташе беложанског

10 децембра ове године у уметничком павиљону „Цвијета Зузорић", књижевник Драгиша Васић отворио је десету, јубиларну, изложбу познатог београдског сликара и сценографа г. Сташе Беложанског. Отворењу су присуствозали претседник београдске општине г. Војин Ђуричић, управник београдског позоришта г. Милан Предић, амерички посланик г. Артур Блис Лајн, пољски г. Дембицки, румунски министар и професор универзитета г. Васпазијан Пела, командант Београда г. Костић — и читав низ угледних, старијих и млађих, личности из београдског уметничког, књижевног и јавног живота. Тим поводом „Београдске општинске новине" доносе овај чланак о уметности г. Беложанског, из пера свог сталног сарадника за уметност. Кад један уметник, у краћем или дужем периоду свог рада, свејздно, успе да приреди десет изложаба, онда је то неоспорни доказ да је он, не само веома продуктиван и агилан, него још више, да му је успело да се афирмише и да заинтересује шире кругове уметничке публике. Ексклузиве, то значи да су његова дела приступачна публици и да у њима „има нешто" што људе привлачи и као гледаоце на изложбе и као купце. Кад не би било тако, уметник заиста не би имао ни воље ни могућности да приређујз даљне изложбе и баца паре на њихово организовање. А будући се у случају Сташе Беложанског ради о тзв. ,,нашем уметнику" и о тзв. „нашој публици", то конкретно значи, да је неоспорно да му је успело, да у својим делима да основне карактеристике специфично наших мотива. И обичан човек, уметнички нешколован, тј. неупућен у тајне теорије уметности, кад стане пред неку слику, рецимо пејсаж, он чисто инстиктивно осети да ли та слика одговара његовим психичким предиспозицијама и оним мутним импресијама које је понео можда још из детињства, рецимо из свог род-

Сташа Беложански: Двориште Манастира • Хилендара. краја; ако одговара, она је лепа, она га привлачи и као гледаоца и као купца; ако неодговара, онда он крај слике пролази незаинтересован, она у њему не изазива никакве емоције, никаква сећања, она није лепа, она га неинтересује и он је неће купити. Сликар који слика тако да у своја дела не уноси елементе који ће деловати емоционално, не само да је неуметник, јер у своја дела не уноси оно што је најбитнији елеменат уметничког дела — емоцију —, него шта више неће ни моћи дуго да слика, јер његово дело 10