Opštinske novine

11

Правна хроника

827

вино у питању ни према чл. 3 напред наведене Уредбе, нити по коие другом пропису. Молио је да ее оспорено решен>е поништи. Државни савет, . пошто је проучио тужбу, оспорено решеше, министров одговор на тужбу, одговор Краљ. банске управе Дунавске бановине и остале акте, који се на овај предмет односе, нашао је: Гхремг. чл. 2 Уредбе о висини, начину убирања и контроли при наплати бановинске трошарине на вино в ракију од 23 новембра 1934 године бановинска трошарина код точилаца пића на ситно наплаћиваће се на вино и ракију, када се на суд са ракијом и вином стави славина ради продаје (точења). По чл. 3 исте Уредбе бановинска трошарина на вино и ракију код точилаца пића на велико наплаћиваће се, када вино или ракију продају . (отуђе) непосредно потрошачу. У чл. пак 5 поменуте Уредбе одређено је да ће се у местима преко 50.000 становника бановинска трошарина на вино и ракију наплаћивати одмах при уносу у реон дотичног места, а по прописима за наплату општинске трошарине у дотичном месту. Најзад чл. 7 исте Уредбе прописује да произвођачи вина и ракије не плаћају бановинску трошарину, изузев ако су истовремено и точиоци пића на ситно или на велико. Из чл. 2, 3 и 5 произлази да се трошарина у питању у колико њена наплата није искључена чл. 7 различито наплаћује према : томе да ли се она наплаћује у местима испод' 50.000 становника или пак у местима преко 50.000 становника. Ако је у питању место испод 50.000 становника, бановинска трошарина на вино и ракију иаплаћује се по чл. 2 и 3 пом. Уредбе дакле када се на суд стави славина ради продаје (точења) ако је у питању точилац на ситно, односно, ако је у питању точилац на велико, када пиће прода непосредно потрошачу. Ако је пак у питању место преко 50.000 становника бановикска трошарина на вино и ракију наплаћује се одмах при уносу у реон дотичног места, без обзира да ли је у питању точилац на ситно или на велико и да ли ће се пиће продати непосредно потрошачу. При извршењу пак ове наплате прописи за наплату општинске трошарине у дотичном месту меродавни су у колико регулишу саму наплату, а не и у коликО предвиђају могућност одлагања плаћања трошарине уносом у трошаринско сместиште, пошто се у том случају бановинска трошарина на вино и ракију не би могла наплатити „одмах при уносу у реон дотичног места," како то тражи чл. 5 наведене Уредбе.. У погледу пак наплате бановинске трошарине на вино и ракију у трошаринском реону Општи::е града Београда постоје изричити прописи у Уредби о бановинској трошарини града Београда од 21 маја 1930 године. По чл. 2 и 3 те Уредбе пиво, вино, ракија и др. подлеже наплати бановинске трошарине приликом увоза у атар Општине града Београда, а по чл. 5 исте Уредбе при извршењу наплате ов_ грошарине примењиваће се у погледу саме наплате Уредба о општинској трошарини града Београда. А ово је еагласво и са чл. 21 поменуте Уредбе од 23 новембра 1934 године у коме се предвиђа и регулише случај где је извесна количина вина или ракије са бановинском трошарином плаћеном на територији једне бановине потрошена на територији дру-

ге бановине. Тј. ако се вино или ракија унесе у место преко 50.000 становника и на њих одмах плати бановинска трошарина, па по том извезе и потроши у другој бановини, бановине ће се међусобно обрачунати а трошарина се не сме по други пут наплатити у месту потрошње. У конкретном случају тужилац је у 1935/36 години извезао ван трошаринског реона града Београда 2269 литара вина. Па како тужилац као точилац пића није ослобођен плаћања бановинске трошаоине на вино и ракију (в. чл. 7 поменуте Уредбе од 23 новембра 1934 године), то је с обзиром на напред изложено на означену количину вина било места наплати бановинеке трошарине још при уносу у реон града Београда. Па како тада при увозу та трошарина није била одмах наплаћена већ остала под контролом трошаринске општинске власти у приватном сместистишту тужиочевом, то је тражење наплате бановинске трошарине на означену количину зина у складу са чл. 5 и 7 цитиране Уредбе од 23 новембра 1934 године, стога је и тужба неумесна." Не може бити повраћаја градеке трошарине на предмет потрошен у градском реону. Ово становиште је заузето у пресуди Државног савета бр. 7470 од 9 новембра 1939 год., којом је расправљен озај случај: „Жалилачка штампарија тражила је од Градског поглаварства у Суботици повраћај трошарине наплаћене јој на увезену ротациону хартију а извезену у виду штампаних новина. Општина је одбила ово тражење позивајући се на чл. 22 своје Уредбе о општин. трошарини који предвиђа повраћај плаћене трошарине само у случају ако по свакој пошиљци износ трошарине прелази 200.— динара, а да је у спорном случају износ трошарине по појединачним пошиљкама увек био испод 200.— дин. И Банска управа као виша власт са истих разлога потврдила је првостепену општ. одлуку а жалбу одбацила. Управни суд у ожалбеној пресуди, поводом тужбе жалилачке фабрике, стао је на то исто становиште, да повоаћаја може бити само ако је грошарина по свакој пошиљци износила преко 200.— дин., зато је у том погледу потврдио решење управне власти, али га је делимично поништио само утолико што је управна власт, и поред навода жалилачке фирме о томе, пропустила да утврди да ли су у извесним данима — недељама и празницима — постојале пошиљке са трошарином преко 200.— дин. Жалилачка фабрика подноси жалбу против пресуде истичући њену незаконитост у оном делу где је заузетч? становиште да може бити повраћаја трошарине само у колико трошарина по свакој пошиљци износи преко 200.— динара. Пошто је проучио жалбу, ожалбену пресуду и остале акте овог предмета Државни савет је нашао: По чл. 22 Уредбе о општинској трошарини града Суботице трошаринска роба на коју је плаћена трошарина може се извести из трошаринског реона са правом на повраћај плаћене трошарине, ако по свакој пошиљци износ трошарине прелази 200.— динара. Према овој одредби признаје се право на повраћај плаћене трошарине на ону трошаринску робу