Opštinske novine

Син капетана Петровика, браниоца Београда

37

Било је тачно девет сати кад су ушли у управников кабинет. Сели су на удобне зелене фотеље. Како се управник задржао на раду у Парку, могли су слободно разгледати занимљиве рељефе који су се овде налазили. Нарочито их је занимао велики рељеф Београда 1:10.000, на ком је био приказан Београд са читавом околином и рекама, као и део Земуна до Бежанијске Косе. С дунавске стране деца су познавала Београд до острва Хује, — које се налази између Панчевачког моста и Опсерваторије; са стране Саве имали су претставу о терену само до Чукарице и острва Аде Циганлије. Сад су видели цео Београд и сва његова острва, нарочито реке у њиховом вијугању. Пало им је у очи да Дунав одмах испод Опсерваторије заокреће у великом луку према истоку и да земљиште београдско и на том месту свршава „ртом" као и код оног првог великог заокрета где Дунав, пошто прими Саву, тече даље мимо Електричне централе, индустријског краја на Карабурми, Панчевачког моста и Хује. У то је дошао управник. Новост коју им је саопштио сасвим их је смела: нису могли посетити Музеј, јер су изненада дошли електричари да поправе електричне каблове у целом Парку! У Музеју није било светла. Без светла се није могло тамо. Али, управник се већ досетио како ће поправити ствар и рекао је деци: — Ништа за то! Останите само, разговараћемо, испричаћу вам извесне занимљивости о нашем Парку. Познато је да деца осећају ко их воли. Управник, које је волео своје шуме, цвеће и птице, волео је сасвим наравно и децу, — пријатеље шума, цвећа и птица. Тако су Саша и Биоенија остали код управника и сад се заподео разговор, кајзанимљивији и најнеобичнији. Барем су тако осећали Саша и Бисенија. Све што је управник говорио, одговарало је на тајна питања која деца сама не би смела да поставе. Била је то прича како су се птице певачице доселиле у Топчидер ... — Пре неколико година, почео је управник, главни становници овог Парка и наших дивних шума биле су вране и свраке. Небо се од њих црнило, њихово гакање одјекивало је од дрвета до дрвета. То је био скоро једини птичији глас који се могао чути. Птице певачице јављале су се сасвим изузетно, стидљиво, из по којег џбуна, где су се скривале. Гаврани и свраке крали су им јаја, убијали им младе, док су се сами множили стотинама. Плодна сремска равница, са својим кукурузним пољима, хранила је ове прождрљивце. Дању су тамо одлетали, а ноћу, јер равница није подесна за спавање, враћали су се сити у Парк и у топчидерске шуме. Њихова гнезда била су начичкана по гранама чајвиших дрвета и кад су се појављивали мла-

ди, само су се видели њихови расклопљени кљунови. Требало је нешто предузети. Не само да свраке и вране нису лепе птице, већ директно изазивају тугу кад их гледамо. Нзихово гакање је злослутно. Оно нам је кварило цео „штимунг" и у нашем Парку и у шумама. Мале птице певачице напротив, не само што својим певањем уносе у шуме оне звукове које ми тако радо ухом ловимо и у шумама тражимо, већ оне и помажу у борби против разних шумских штеточина, штетних кукаца, црва. Решили смо да отпочнемо велику и систематску борбу. Покушали су најпре ловци. Сваки дан смо убијали око пет стотина врана, али смо се наскоро уверили да је такав начин борбе слаб. Место убијених долетале су нове, а осим тога је по гнездима било толико младунаца! Зато смо сад предузели друге мере. Започели смо борбу с овим младим. Сваки дан је радило у Парку по десетак, петнаест радника. Нзихов је задатак био да се пењу од дрвета до дрвета, и где год нађу врање гнездо да га униште, — и јаја, и младе. Борба је била дуга и упорна, али је довела до резултата. Где је требало, служили смо се и стрихнином. У гнезда смо подметали јаја отрована стрихнином. Коштало је то много. Али, — и ту се управник приближио прозору, — погледајте сад: небо се разданило, црних злослутница нема, а место њих чујете читаве хорове дивних малих птица, наших најбољих савезника у чувању шума! Сва усхићена слушала су деца ово тумачење. Сад кад је управник био вољан, питали су га о старини дрвећа по Топчидеру, Кошутњаку, Бановом Брду. — Нови су у нашим шумама, — Кошутњаку, Липовици, Авали, — у главном четинари. Они су вештачки засађеки пред једно четрдесет година. Остало дрвеће је старо и веже нас за прошлост ове наше лепе земље. Како су били задовољни овом посетом, која се овако сасвим случајно претворила у необично занимљиво предавање! Враћајући се слушали су и малог коса и малу шеву с новом љубављу; с погледима пуним нарочите топлоте миловали су младе четинаре, у чијој су сенци ишли. ГЛАВА XI Нови дечји „вигвам". — Пријатељство шума Мада у самом Београду не видимо толико зеленила, скоро је сва београдска околина, ближа и даља, под шумом. Видели смо како је у Топчидеру. Како је још даље, о томе нас може уверити најлетимичнији поглед на било коју физичку географску карту наше државе. Шума шара суседну београдску површину као нека острва и ништа нема лепше