Opštinske novine

52

Београдске општинске новине

ну"). Ту јој не поверују, него јој рекоше, ако свиња не буде сутра до подне у Београду на станици за исхрану, онда ће пред целим селом бити бијене. Врати се сирота жена својој кћери која је чекала поред друма, гладна и уморна, и рече шта су јој казали. Почеле се договарати шта да раде. Немају више ниједног прасета, а они траже дебелу свињу која не сме имати мање од 7050 кг. Плакале су, вајкале се, али им ништа не помаже. Тада мати рече одважно. „Знаш, ћеро, шта? 'Ајде да им однесемо овако мртво, па нек буде шта буде. Нека се увере да не лажемо". И учинише тако. Кад се јавише официру који је имао свињу да прими, он се сјури доле, зграби бабу за прса, и поче је тако снажно дрмусати, да се јадна жена сруши онако уморна поред мртве свиње. Официр је лармао на мађарском језику, млатарао рукама, претио песницама и после сваке реченице додавао: „Свиње српске!" Најзад, гурну старицу ногом, па уђе у канцеларију. После њега изиђе један војник и рече:

„Хајде, то ћете носити на Бањицу, за војну творницу сапуна". Тужне робиње сагоше главе, натоварише опет тешко бреме на леђа, па хајд на Бањицу. А њина штета, а умор и глад? — Ко те то пита. Г лавно /е да имамо Одељење за исхрану. У гостима Оптужили чича Аркадија да му је син био комита. Саслушавају га и питају: Откуда он у Србији кад је из Аустрије. „Та манте се, људи, баш се и ја сам чудим. Дошао ја, ето, да обиђем сестру, па ту и ост'о. Затече ме ова фурија, те ми Срби интериираше сина у бели свет, а ја ево ост'о да се мучим брез њега касти, ко нико мој". Како тако тек чича Аркадија отераше у лагер. Недавно пише он сзојој сестри: „Драга моја сестро. За менекар не брини ништа, ја сам ти овдекана ко у гостима. Поздравља те твој брат Аркадије". Даринка Ђосић

Милка Живановић: Београд — Поглед из мог атељеа (Са изложбе у Уметничком павиљону „Цвијета Зузорић")