Opštinske novine

Сликар г-ђа Бета Вукановић

вили, да сам се под најјачим импресијама бацила на рад. За мене је то све било нешто нов Ој нешто до тада невиђено и ја сам проживљавала заиста праве уметничке сензације. Од онда до данас ја сам израдила читаву масу српских мотива, а у двадесетогодишњем лериоду после рата скоро сваке године одлазим, на дуже или краће време у унутрашњост, чак и до најзабаченијих села, наилазећи на све интересантније и интересантнјије мотиве. Тако сам дошла чак и у крајеве који су до тада били сликарски сасвим неискоришћени. Свакако вам је познато да пре мене нико није сликао Качаке и Арнауте, а то су тако захвални сликарски објекти. Али још је интересантније што сам ја као жена успела да радим чак и такве мотиве до којих један мушкарац никада не би могао да дође због тамошњих предрасуда. Ви знате какав је патриархални режим у старим турским и арнаутским кућама у Јужној Србији и како је тешко, управо немогуће, да мушко око допре ,до женских одаја. А ја сам нашла путева и начина да допрем чак и у харем. Истина не ■баш Абдул-Хамидов, али ипак прави турски харем. Док мушко око уопште не сме ни да види откривену жену, мени је успело чак и да их сликам. Али ипак, то није ишло тако лако, како би ое то могло мислити. Тамошги празноверни свет мисли да онај кога једном сликају мора да се разболи и да умре. Тако је и мене мати моје „Призренке" обедила да сам ја крива што се њена ћерка разболела, јер сам њену слику, или како она каже „њену сенку", пустила у бели свет. Иначе, Јужну Срблју неизмерно волим, и њене пејсаже, и њене типове, и њене костиме. Интересујем се за живот који је госпођа Вукановић провела у заједници са значајним српским сликаром Ристом Вукановићем. — Па то су интимне, фамилијарне ствари, жоје се не тичу јавности? — Али ипак, Ваш муж је, као и ви, био •сликар и то свакако има значаја за просуђивање и његовог и вашег дела и живота. — Та остав'те, молим вас, нисмо ми ни Микаланђело ни Тицијан, да би то могло имати

.Бета Вукановић: Оштрач ножева — Акварел из 1929 г. (Својина г. инж. Алекс. Ацовића)

Бета Вукановић: Манастир Савина у Боки Которској (Својина ђснерала г. д-р Александра Марковића) толиког значаја. Ми смо ое врло добро слагали и разумевали, јер смо и један и други живели за своју уметност. Он је радио на свој начин, а ја на свој, и ни једно од нас нЈије настојало да скрене другог с његовог уметничког пута. Ради тога смо се добро слагали. У нашем браку није било никаквих нарочитих догађаја, који би имали неког значајнијег утицаја на његов или на мој рад. Према томе наш брак заиста не може имати никаквог интереса за ширу јавност. Једино што би можда могло имати неког значаја за наш заједнички рад, то су наша заједничка путовања по иностранству, која смо предузимали сваке године о распусту, а на којима смо много радили и обилазили изложбе и музеје. Али, питање је да ли ми небисмо путовали и сваки појединачно и да нисмо били муж и жена; према томе, ни тај моменат не може имати за јавност неки нарочити значај. — Добро, а како сте се, молим вас, снашли у новој средини, менталитетом посве опречној оној из које ви потичете? — Па о томе смо већ говорили. Уметнички сам била одушевљена, али је требало доста времена док сам се привикла на нову средину. Али и то ми је било донекле олакшано тиме што смо мој муж и ја били одмах веома љубазно примљени у многим, тада најугледнијим, београдским породицама. Тадањи мали патријархални Београд — са својом турском калдрмом, без електричног осветљења, са коњскр;м трамвајем, уским кривудавим сокацима