Opštinske novine

Правна хроника

да је произведено у месту. Да је овај навод неумесан Управни суд је закључио из тога што се из уверења Глазног одељка финансијске контроле у Скопљу од 25 јула 1931 год. бр. 8969 види, да именовани није прерађивао грожђе за вино нити је набављао сирозине, већ је сзе ви га добијао из Земуна од фирме Бруна Мозера, које је у присуству органа Финансијске контроле уносио у своје слободно сме•стиште. У тој пресуди Управни суд је нашао да баш и када би се узело као тачно тврђен»е општине да извезено вило није оно исто на које се односе лриложени тозарни листови, да то ипак не би било ии од каквог утицаја на празо именованог на повраћај плаћене трошарине, пошто није од значаја .да ли је вило баш оло изго које је у тозарнии листовима означено, већ да је глазно, да је то вино део количине вила на које је при узозу плаћена трошарина и да се тај део слаже са количином ознлчсио .1 у товарним листо~и ла. Са озих разлога Управни :суд је у ожалбеној пресуди нашао да је поденуто решеше Вардарске финансијске дирекције правилно и ла закону оснозанз, а да је према томе тужба Општине града Скопља неоснована. Противу озе пресуде Управног суда поднела је жалбу општина града Скопља, у којој је навела да та пресуда није на закону основана, пошто није доказано, да је именовани извесао ону исту робу на коју је платио општинску трошарину, а и стога што у конкретном случају нису испуњени услови за повраћај плаћене општинске трошарине, предвиђени у чл. 56 Трошаринског правилника за општину скопску, наиме да прили.чом пријазе увезене робе за плаћаше трошарине, није пријављен и евентуални извоз исте, затим да увезена роба није извезена у року од 15 дана по увозу и плаћању трошарине и најзад да позраћај није тражен у року одређеном у поменутом чл. 56 истог Правилника. Тражила је да се пресуда Управног суда поништи. Државни савет пошто је проучио ову жалбу, ожалбену пресуду и остале акте, који се на овај предмет односе, нашао је да је жалба неоснована. Наиме, приговор жалбе ко;и се односи на идентитет увезеног и извезеног вина неумесан је са разлота изнетих у том погледу у ожалбеној пресуди. Позивање пак жалбе на капред поменуте прописе Трошаринског правилника за општину скопсху неумесно је, пошто је у времену, када је спорна трошарина плаћена, одн. када је повраћај тражен, био на снази Празилник о градској трошарини општине скопске од 1931 год., који и не садржи одредбе поменуте у жалби, већ у чл. 54 прописује само то да се наплаћена општинска трошарина враћа сопственику робе у сваком оном случају када се враћа и државна трошарина." Дневничар градске општине има право на дневничарску награду и за време ко;'е је провео на војној вежби. Ово станозиште је заузео Државни сазет у својој пресуди бр. 4489/39 од 24 априла 1939 год., којом је пресуђен овај случај: „Одлуком градског већа у Београду О.бр. 24322 ОД 11 октобра 1938 године одбијен је као неумесан

приговор именозаног, дневничара Упразе водовода изјављен на одлуку претседника градске општине О.бр. 14927/38 којом му је одобрено двомесечно отсуствоод дужности ради одслужен»а војне вежбе — без права на дневницу за то време. Оваква одлука донета је са образложењем, да је правни положај дневничара Општине града Београда регулисан одредбама чл. 19 и 20 Статута О.Г.Б., које су и сада потпуно на снази с обзиром на прописе §§ 104 и 156 Закона о градским општинама. Стога да према поменутим прописима дневничари београдске општине имају празо на дневницу само за дане у којима раде а да за време када нису на дужности не могу имати право на дневнице, без обзира на разлог због кога су ва отсуству. О-спореним решењем ова одлука је оснажена а жалба именозаног, у којој [се он у вези § 104 З.Г.О. позвао на распис Министра |»ојске и морнарице К.В.бр. 38828 од 13 новембра 1933 године, а према коме државни дневничари имају празо на принадлежности за време војне вежбе, одбачена као неоснована с позивом на разлоге ожалбене одлуке. Сем тога, да одредбе за државне елужбенике поменуте у § 104 Закона о градеким општинама не нормирају уопште питање иеплате принадлежности, па да се према томе из рвог прописа не може изводити право на дневнице за време отсуства. Ценећи оспорено решење Државни савет је нашао, да изнето гледиште тужене власти није у складу са законом из следећих разлога: Према § 104 Закона о градским општинама одредбе за државне службенике о општим условима за пријем у службу, о вршењу службених дужности. о престанку службе, о пензијама, као и дисциплинској одговорности имају се сходно смислу примењивати и на градске службенике у колико овим законом није друкчије одређено. У оном емислу дакле у коме се ове одредбе примењују на државне службенике, у томе смислу оне се имају примењивати и на градске службенике. У § 156 ст. 1 истог закона, пак, прописано је, да градски статути, Уредбе и правилници остају на снази док се не измене, само у колико нису у противности са озим законом. А таква противност, пошто се она има схватиги у свом ширем значењу постоји не само онда кад градски статутн, Уредбе и правилници друкчије прописују од одредаба важећег за државне службенике, већ и онда, када градски статути итд. у опште не садржавају извесне прописе одговарајуће одредбама за државне службенике. При овом није од утицаја ни то по којим прописима би се градски службеници налазили у бољем или горем правном положају у односу на државне службенике, јер протизност у смислу § 156 у вези § 104 Закона о градским општинама постоји не само онда, када се градски службеници у смислу важећих градских статута, уредаба и правилника налазе у бољем положају већ и онда кад су они по тим прописима, односно услед недостатка таквих прописа у горој правној ситуацији. У § 104 реч је о „градеким службеницима". Уско схваћен овај израз исти та упућује на то, као да се у њему ради само о оним градским службеницима, чији је појам одређен чл. 8 Статута О.Г.Б.