Opštinske novine

Право кандидовања и градски чиновници

99

градским општинама „није друкчије одређено." Као што се из овога јасно види, овде се уопште не може говорити о потпуном изједначењу градских чиновника са државним чиновницима ни у погледу њиховог положаја у К оме се као чиновници налазе према граду, на шта се у пом. закону једино и мисли. Али чак да је ово изједначење и потпуно, не би се на основу њега могло закључити, због саме природе ствари на које се оно уопште односи, да су градски чиновници тим законом лишени права кандидовања. Још ман>е се онда такав закључак може изводити, кад ни само овакво изједначење није потпуно. Према томе, кад Закон о градским општинама није градским чиновницима одузео право кандидовања, — ,а он би то могао учинити опет само вређајући Устав — не може се

рећи да би признање овога права било противзаконито. Устав поставља услове, које грађанин треба да испуни па да може бити кандидован и биран. Један од услова је, да он није државни чиновник, али нигде у Уставу није речено да је за то потребно не бити ни градски чиновник. Како, нема спора, градски чиновник није исто што и државни, и како се поменуто ограничење прописано Уставом не може другим путем до опет Уставом проширити и на оне који њиме нису обухааћени, проистиче сам собом закључак, да је противна Уставу одредба пројектоване уредбе о изборима народних посланика по којој се ни градски чиновници не могу кандидовати. Дф Михаидо Идић, професор правног факудтега у Београду.

Љуба ИвановиН: Улаз у Хилендар (Са нзложбе у Уметничком павиљону „Цвијета Зузорић")