Opštinske novine

4*

Син капетана Петрови^а, браниоца Београда

115

широке и дуге. Од врха до дна на њима су златним словима исписана имена оних који у костурници почивају. Како није било довољно светлости, Саша се и овде послужио својом џепном лампицом. Хтео је и није хтео да нешто дозна! Дознати, значило је да добије своју потврду оно негативно осећање које му је мучило душу откад је у Бунару открио тајанствени запис и тако постао друг непознатих ратника; не дознати, значило је напротив појачати она чудновата осећања и предосећања која су исто тако, од тог истог часа, у двострукој мери потстицала нејасну наду на још нешто што ће се наскоро догодити Кад се убедио да ни овде заиста нема имена које је тражио, пришао је аналоју да пољуби икону. Тад је запазио и црни велики регистар, за који је најпре мислио да је еванђеље. Полако је скинуо икону, и отворио прву страну. Одмах на првој страни прочитао је да у овој џиновској гробници, поред 3.529 знаних јунака, — почива још 1.074 незнаних мученика. Било је могуће да се они које је тражио налазе међу овим незнаним. Дакле, ништа није било сигурно. Тако се Сашино испитивање гробова бранилаца Београда свршило без стварних резултата. Али је дечак ипак био задовољан што је утврдио оно што је могао. Сад му је ипак било лакше да у свом истраживању пође оним другим путевима којима је намеравао, пре него ли би се на кога другог обратио. ГЛАВА XVII Шта прича бранилац Београда Ко би могао знати како се људи и по ком закону сусрећу и упознају. Бива то исто онако како се и растају. Често сасвим случајно и ненадано. Тако се и Саша једног дана, после својих шетња по гробљу, упознао с једним од бивших бранилаца Београда. Сусрели су се на Дунавском кеју, баш на месту где су 1915 биле оне страховите борбе, које су Београд претвориле у рушевине и присилиле његово становништво да напусти своје домове и да пође у сусрет једној тешкој и мучној судбини. Саша је ишао овим путем изазивајући успомене, а бивши бранилац (тако ћемо га до краја звати) сећајући се својих другова и заједнички проживљених патњи. Започео је разшвор, који је наскоро постао другарски и интиман, јер сви ратници, иако су иначе повучени и закопчани, имају једну заједничку особину: радо говоре о рату, али само с онима код којих виде стварни и искрени интерес. Полако је разговор скренуо на капетана Петровића и мајора Обраскова. Не одајући праве разлоге свога интересовања, Саша је запитао браниоца да ли их је познавао. - Па то су ми били најбољи другови, ре-

као је бранилац с тугом у гласу, — само што су, нажалост, као и многи други, погинули, или бар ми тако мислимо, јер се после осмога октобра 1915 о њима више ништа није чуло. — Ко су и шта су били, чим су се одликовали?! Мајор Обрасков нам је дошао из Русије. Био је добровољац у нашој војсци. Као искусан стручњак он је руководио операцијама на постављању мина по Сави и Дунаву. То су били они бауци који су непријатељу за време прелаза задавали толики страх. Било је преко четрдесет руских официра и војника који су били овим заузети. Све су то били храбри, добро развијени људи. Кад су свршили свој посао, многи су отишли, али су многи и остали. Тако и мајор Обрасков. О себи није никад много говорио. Био је тих и повучен, али срчан и неустрашив. Све што смо знали о њему то је било да је родом из Кијева. Капетан Петровић потицао је из старе и угледне породице Петровић чије се имање и данас налази у Крунској, односно Кнегиње Персиде улици. Кад се пође од оног малог сквера недалеко Каленића Гумна, долази се до једне дивне једноспратнице окружене зеленилом. Лако ју је препознати и по црвеној боји и по стилу грађевине. Ту је он провео детињство и младост као јединац. Оца није имао. Отац му је био такође официр, уопште сви Петровићи, откад се зна, били су војници —, погинуо је сасвим млад, тек што се оженио, на Делиграду, 1876. Остала је само мајка, која је с ретком љубављу и самоодрицањем одгајала свога сина. Бојећи се да јој и син не погине као и муж, хтеда је да он изабере другу каријеру. Али је склоност дечакова за војнички позив била толико јака да је мајка на крају попустила. И није погрешила, јер је капетан Петровић важио као један од наших најбољих и најспремнијих официра. Много се бавио историјом и војним наукама уопште, био велики зналац страних језика и одушевљени присташа свих напредних реформи у нашој војсци. Иако му је мати то веома желела, није се могао одлучити на женидбу. С тим је непрестано одлагао; а онда, кад би се можда био решио, дошао је рат 1914 године, који је сва лична питања збрисао Случај је тако хтео да се одмах у почетку рата упознао и спријатељио с мајором Обрасковом. Били су нераздвојни. Већ 1914 су се истакли као неустрашиви борци и јунаци. Кад су дошли страшни дани 1915 године, кад је започело пребацивање непријатељске војске на Дунавском кеју, њих двојица забарикадирали су се осмога октобра у једној старој жутој кући на Јалији (непосредно иза железничког насипа), коју је непријатељ звао: ,,Оаз §е1ђе Наиз гпј! сЈеп 1ип! Реп51егп РгопГ..". јер је имала пет прозора у фронту. Ова му је кућа задавала много јада. Капе-