Opštinske novine

116

Бео градСке бпштин Ске новине

тан Петровић и мајор Обрасков у овим задњим часовика нашег гордог Београда организовали су одбрану из ове куће. Била је то врло озбиљна одбрана. Монитору ,,Кевеш", преко ког је непријатељ први пут установио везу са својом артиљеријом у позадини, издата је строга наредба да све куће иза жељезничког насипа, а нарочито „Жуту кућу", сравни са земљом'... Почео је падати ударац за ударцем. Ми нисмо били много удаљени од ове зграде, али нам је било немогуће да својим друговима притекнемо у помоћ, јзр смо и сами са свих страна били окружени далеко надмоћнијим непријатељем. Кад су видели да је смрт већ ту, капетан Петровић и мајор Обрасков излетели су из заклоништа и у јуришу полетели према непријатељу. Њихова чета више није постојала. Сви су изгинули; али ни они нису дали, да их зграда само тако затрпа. Знали су да ће погинути, али су хтели погинути борећи се до последњег даха. Огромна граната која је била намењена згради зарила се управо пред њиховим ногама. Као гејзер, неколико метара висок стуб земље подигао се на том месту и оба храбра ратаика сакрио пред нашим очима. Кад смо опет погледали, није их више било. „Жута кућа" је била у рушевинама. Непријатељ је пуцао и даље. Нико се није усудио да приђз. Сваки је жив^т био драгоцен. Могао се дати само за слободу града. Да ли их је земља живе затрпала, или их је граната разнела, никад се није могло установити Несретна мајка капетана Петровића тражила је касније сама свог јединца по разбојишту, али га није могла пронаћи. Сви који су на овом страшном месту изгинули, били су касније сахрањени у истом гробу. Сам непријатељ подигао им је овде споменик. И својим и нашим јунацима. Можда су у тој заједничкој костурници били сахрањени и капетан Петровић и мајор Обрасков, али то нико не зна. После рата та је костурница, на жалост, прекопана. Нико није обратио пажњу на писма, фотографије и документа који су се налазили у земљи, и тако је сваки траг ишчезао. Вероватно им кости почивају с костима незнаних јунака Београда... Мајка капетана Петровића и данас живи. Повукла се у своју кућу. Има само једну стару дружбеницу с којом сваке суботе иде у капелицу свете Петке да припали кандило за све који су умрли и погинули у рату. Носи старо грађанско одело. Лако ју је препознати. Поред осталог, и по племенитости њеног држања и тузи која јој се оцртава на лицу. Још никако не верује да јој је син погинуо, и увек се нада да ће о њему нешто дознати Такве су већ мајке, додао је замишљено бранилац Београда. А ко зна, можда има и право. Завесе на позорницама старе по-

*) Жута кућа са пет прозора са фронта...

„Запазили су одмах госпођу Петровић" ...

родичне куће увек држи спуштене. Кажу да у капетановој соби ни до данас ништа није промењено. И књиге, и слике, и цвеће у вази — све је онако као што је било док је он био жив. Непријатељ је поштедео ову кућу и уцвељену старицу. Дубоко дирнут, слушао је Саша све ово што му је бранилац говорио. Било је већ касно кад су се растали. По војнички, бранилац је чврсто стиснуо дечаку руку и отишао ступајући војничким кораком, као да се сав пренео у прошлост, и као да је у том часу био у средишту оне борбе која је стајала толико живота. Шта да ради?! Би ли отишао госпођи Петровић, би ли јој казао за тајни запис у Бунару, мислио је Саша... Сутрадан дошао је с Бисенијом у капелицу свете Петке. Како је баш била субота, запазили су одмах госпођу Петровић, која је и овај пут дошла у пратњи своје дружбенице. Дубоко дирнути и узбуђени, посматрали су Саша и Бисенија ову старицу, која је заиста улевала најдубље поштовање. Она је с неком тугом, али љубазно погледала децу и као да је уздахнула. Је ли се сетила свог јединца, или је то просто био уздах који је изражавао бескрајну тугу ове жене, коју је живот ставио на тако велику кушњу Борећи се сам са собом, Саша је одлучио да јој неће ништа казати док нешто сигурније не дозна. Ко би смео повређивати њене ране. Та и онако је било јасно да живи само у мислима на свога јединца. ДјР Марија ИлићгАгапов — Наставиће се — ,