Opštinske novine

126

Београдске општинске новине

С Роксандић: „Ружа Михаиловић"' — Рад у карарском мермеру. — (У Београду, у Хипотекарној банци).

је жене и већи број мање познатих лица. Су^ марно узето, те бисте претстављају теме које махом не одговарају нити Роксандићевим уметничким настројењима нити његовом темпераменту. Оне су, скоро све, само верне копије модела, без живота, без уметничког надахнућа. Али две Роксандићеве бисте ое очигледно одвајају од свих осталих и оне на први поглед одају свог аутора. То су бисте сестара Михајловић. Док у бисти старије Ружице, има нешто дубоко трагичног и суморног, као што је Пандуровићева поезија, из бисте млађе, Десанке, зрачи свежина младости и љупкости. Обадве извајане у финим класичним линијама, оне заузимају веома видна места у Роксандићеву делу. По третману им је слична и биста Ристе Одавића. Безмало сви наши јавни споменици претстављају питања за себе. Утицаји и сугестије разних нестручних лица — разних одбора који поручују те споменике — осећа се скоро на свима. На многима од њих ликови делују чисто позерски, многи су претрпани драперијама и декорацијама, многи су заустављеии у покрету, а највећи део их је сасвим по-

грешно постављен. Ја нисам видео Роксандићеве споменике у оригиналу и ради тога не бих могао о њима дати неки документованији суд. Али по репродукцијама које сам видео, добио сам утисак да су споменици „Изгинулим ослободиоцима" у Врању и „Изгинулии ослободиоцима'' у Великом Градишту претрпани декорацијама и драперијама, које убијају основну замисао дела. Тако изведени споменици су свакако задовољили жеље Врањанаца и Великоградиштанаца, али на штету уметности. Споменик Милошу Обреновићу у Крагујевачкој гимназији сувише је позерски, он делу" је као нека предратна фзтографија у којсј се фотографисано лице искитило са безброј реквизита, и заузело страховито важну погу. Последњи Роксандићев споменик, рађен за Незесиње, који преставља Краља Александра I у стојећем ставу, још чека у ливници на откуп; — то је свакако најмање успело Роксандићево дело. Рађено по поруџбини, по последњим фотографским снимцима, то дело делујекао да га је нека доста несигурна рука истесала из дрвета, бојећи се да га стави у покрет да му при ударцу длетом не напукне који део. Сви ти споменици доказују једно: да Роксандић не може да ради по поруџбини, да је сувише под утицајем поручилаца, и да њега могу да репрезентирају само дела чисто продуховљене уметности, само дела чисте импресије. Драперије су највећа сметчга његовој уметности. У последње време Роксандић је израдио читав низ најсмелијих спортских покрета. Та дела су још у скици и о њима се не може рећи ништа одређеније. Али већ сад се види да су то сасвим оригинална дела, смела по замисли и веома тешка по изведби. С тиме дакако нису исцрпена сва Роксандићева дела. То ми није ни била намера, Међу делима која нису горе обухваћена треба споменути веома интересантну композицију „Уметник и муза", разне животиње у покрету, скицу за групу „Пољопривреда" намењену за Народну скупштину, за споменик Вуку Караџићу, за споменик Краљу Петру итд. . • Симеон Г. Роксандић рођен је 14 (1 по старом) априла 18 "4 године у Мајској Пољани, маленом селу крај Глине у Банији. Отац му је био земљорадник са повећим бројем деце, од којих су остали на животу само четири дечака и једна девојчица. Два ње|гова брата су постали учитељи, а један геодета, док је сзстра, како се то каже у оном крају „остала на земљи", т.ј. удала се за сељака и остала на селу да обрађује земљу и подиже децу. Основну и грађанску школу Роксандић је похађао у малој варошици Глини. По завршетку грађанске школе, 1888 год., његов отац, желећи да свог сина што боље оспособи за свог на-