Opštinske novine

Вајар Симеон Роксанди^

127

следника у малој сеоској ковачко-браварској радионици, послао га је у Загреб у „Обртну школу", да ту изучи занат. ГТо правилима те школе, прве године се уче сви тзв. конструктивни занати: столарски, браварски, токарски, керамичарски и још неки, и декоративно сликарство и вајарство. Све је у тој школи било Јгпућено циљу да се ученици прво упознају са свима занатима, а потом да, према наклоностима и постигнутим резултатима, одаберу свој животни позив. Кад је на тај начин петнаестогодишњи дечак дошао у контакт са многим за њега до тада непознатим стварима, у њему се пробуђују природне наклоности и он почиње највише да се интересује за моделирање, за вајање у глини, дрвету и камену. Тиме је уједно био одлучен и животни пут Симеона Роксандића. Истовремено с њиме ту су школу полазили и познати, сада нажалост већ покојни, сликари Иван Тишов и Јозо Бужан, и вајари Роберт Франгеш и Рудолф Валдец. Учећи три године клесарски занат и декоративно вајарство, Роксандић ту школу завршава 1892 године и враћа се кући у своје село са сведоџ' бом да је оспособљен за клесарског (камено' резачког) и декоративно-вајарског помоћника. У то време се баш осећала велика потреба за вајарским декоратерима, јер се Загреб нагло почео изграђивати и загребачки „пургери" (грађани) с великим поносом су украшавали фасаде „својих кућица — својих слободица". Како у оно доба није било уобичајено да се толико путује као данас, јер су подвозна средства била неупоредиво неподеснија, ни ђаци нису искоришћавали сваки празник и сваки школски распуст да одлазе кући. Шта више, многи нису одлазили кући ни преко ферија и враћали су се у село тек онда када су завршили школовање. Тако је било и са С. Роксандићем. Кад је после четворогодишњег отсуства дошао пред свог оца и саопштио му за шта се оспособио, отац му је разочарано рекао: „Никада ти од тога нећеш бити сит!" Међутим, његов син се није обазирао на те песимистичке резигнације свог оца и тражио је путеве и могућности да продужи своје студије и да се усаврши. Као Србин-православац обратио се „Управи српских фондова" у Новом Саду, с молбом да му се подели стистипендија да настави студије у Минхену. Стипендија му је додељена без икаквих интервенција, једино на темељу молбе и школског сведочанства о завршеној „Обртној школи" у Загребу. Већ идуће школске године, не прекидајући континуитет, Сима Роксандић наставља редовно школовање, али не у Минхену, него у Пешти, јер се по правилима „Управе српских фондова" захтевало да се стипендисти школују унутар граница покојне Монархије. С Роксандић: „Кнез Милош" — Рад из 1900 г., у гипсу. — (У крагујевачкој гимназији).

И тако се он 1892 год. уписује у пештанску „Уметничко-обртну школу" у вајарско оделење професора Матраја, познатог мађарског вајара, пореклом Словака. Али већ после годину дана прелази у оделење за ситну пластику, које је водио професор Лоранфи, познат по својим многобројним миниатурним пластикама. Највиши Лоранфијев рад висок је 8 сантиметара, а једна група — коњ и коњаник — израђена у свим детаљима, није већа од 15 милиметара. У класи професора Лоранфија, С. Роксандић је радио две године и 1895 год. завршио је ту школу. С коликим ју је успехом завршио види се и по томе, што је управа града Пожуна откупила за своју цркву његов ђачки рад „Христос предаје кључеве Светоме Петру." О том успеху младог српског ученика с поносом је писао не само загребачки „Србобран", но су га хвалили и неки мађарски листови. После тако лепих успеха, који су заиста много обећавали, он прелази у Минхен, где започиње академске студије у натур.-класи проф. Сириуса Еберлеа, којег су ђаци од миља и поштовања звали ,,наше највеће сунце." Ту Роксандић почиње да ради по живим људским моделима, а после рада од једне године и задовољавајућих успеха које је ту показао, професор га на почетку идуће школске