Opštinske novine

Вајар Симеон Роксандик

С. Роксандић: Циклус „Жена" — „Младост — Очекивање — Екстаза — Поуздање" — Радови у гипсу из 1935 год. — (Код аутора).

роватно ни сам не знајући зашто. Издржавао ое разним ситним пословима, већином репарацијама старих оштећених камених споменика и фигура. Али наравно да се од тога није могло ни живети, а камо ли помишљати на продужетак студија. Ситуација, у којсј се он тада налазио, није била ни мало ружичаста. Пророчанство његовог оца почело се остваривати. Баш у то време кад Роксандић није био на чисто којим путем да крене, тј. шта да ради, један сасвим случајан догађај одлучује његовом даљњом судбином. У Минхен долази у посету свом школском другу професору Сајцу чувени српски сликар Ђока Крстић, чију праву вредност тек данас увиђамо. Крстић је желео да ту прилику искористи да се види са многобројним Србима који су у то време живели у Минхену, у првом реду са уметницима. Тако је дошао н на академију, у одељење професора Еберлеа, упознао се са Роксандићем и видео његозог „Ро^ ба". У разговору је Крстић сазнао за невоље у којима се налази Роксандић, па како се био и сам одушевио „Робом", он позове Роксандића да дође у Србију за наставника. Роксандићу је било тешко напустити Минхен и академију, али како га је Крстић уверавао да у Србији постоје све могућности за несметан уметнички рад, он се том незваничном позиву одазива и подноси молбу српском Министарству просвете и црквених послова. То је учинио тим пре што су му ње* гови другови из Србије говбрили да је Београд много лепша варош од Минхена, и он им је поверовао. I адашњи министар просвете Андра Ђорђевић одмах је ту молбу решио и службено га позвао да дође у Србију, где ће бити одмах примљен у државну службу, и то без уобичајеног државног испита. Тако је Сима Роксандић 14 децембра 1897 године постао државни чиновник Краљевине Србије са го-

дишњом платом од 1500 динара. Али, није постављен у неку београдску гимназију, како је очекивао, него је упућен у — Ужице. У оно време, како је то већ мање више познато, није било у Србији стручних наставника за цртање и моделовање. Једини академски образовани били су Стева Тодоровић, Пера Убавкић и Ђока Крстић. У реалкама, што је такође већ мг1ње више познато, цртање и моделовање су предавали разни нестручњаци, од којих је школа, вероватно, имала више штете но користи, а који нам данас на тим местима делују управо комично. Сима Роксандић је, на пр., у Ужицама затекао неког столара који је моделисање предавао на сухој глини. Ученици су по његовој методи били дужни да умесе глину, да је добро исуше, а потом да је стружу ножем. Тај столар, исто тако, није ни знао да постоји гипс као вајарски материјал. Наравно да је долазак једног академски образованог вајара у такву школу морао да изазове читаву револуцију. Ученици су осетили да у новом начину рада, који им предаје нови наставник, има нешто што привлачи, нешто стваралачко и они су убрзо тај предмет заволели. Један од ђака је шта више, већ после три месеца, израдио, по сопственој иницијативи, портре свог оца. Али, иако се С. Роксандић тог посла прихватио најодушевљеније, иако је имао и лепих успеха код ученика, убрзо, већ после пола године, доживео је једно велико разочарење. Уместо награде, стицајем околности, изгубио је службу. У оно време су се Ужице сматрале за српски „чиновнички Сибир". Тамо су били премештани скоро искључиво чиновници који су нешто скривили, а још више, који кису били „добро Јогисани у тефтерима владајуће партије." Кулминација таквих партиских нетрпељивости достигнута је 1898 г., када су укинуте многе гимназије по Србији, међу њиб