Opštinske novine

130

Београдске олштинске новине

ма и ужичка, са мотивацијом, да је писменост у земљи на сувише великом степену. Прави узрок је био да се дође у могућност да се из државне, наставничке службе, избаце сви „политички компромитовани елементи", а гимназија у Ужицама је укинута зато да се с једне стране постигне тај циљ, а с друге да се нашкоди Ужицама, које су баш на тај начин постале најјача „радикалска кула". Тим решењем је изгубио службу и С. Роксандић. Наравно да је цео тај поступак на њега морао деловати очајно, јер његова ситуација је била безизлазна. Новаца није имао и према томе није могао ни помишљати да оде у неки велики европски уметнички цзнтар, а да иде кући, у Загреб, на то још маше, јер је, стварно, био војни бегунац, пошто је не испунивши своје војне дужности пребегао у непријатељску земљу — у све изразитији Пијемонт Југословенства. У том безизлазном положају он налази један мали привремени излаз. „Српски народни музеј" у Београду откупљује његовог „Роба" за девет стотина динара. Од тога је могао неко време да проживи. Убрзо по том сазнаје да је у Крагујевцу упражњено место наставника цртања на гимназији. Подноси министарству молбу и добија то место крајем исте 1898 године. У то је време директор крагујевачке гимназије био покојни Миливоје Симић, који је ту школу подигао на један до тада у Србији невкђени ранг. Појздини школски кабкнзти су били боље снабдевени него што су у исто вргме били кабинети „Високе школе" у Београду. Наравно, да је он то постизавао само највећим личним напорима, а исто је тако за-

хтевао и од сваког подређеног му појединца да улаже све своје енергије у што бољи напредак школе и ђака. То исто је захтевао и од Симе Рохсандића. Шта више, одредио му толики број часова, који је, према прописима тадањег наставног плана, био управо два пута већи од оног који се захтевао. Тако је Роксандић морао да одржава часове и пре и после подне, а једино слободно време били су му празници и четвртак после подне. Иако је Роксандићу, после успеха у Минхену и перспектива које су се отварале прзд његовим очима, морало бити тешко да нз ради на својој уметности, он се ипак није жалио ни очајавао. Сав се предао наставничком раду, а с каквим жаром и љубављу, о томе сведочи један чланак Милице Јанковић у „Споменици мушке гимназије у Крагујевцу 1833—1933", — која је у то доба била наставница на крагујевачкој „Вишој девојачкој школи." Јасно је да поред толиког наставничког рада Роксандићу није пресетајало много слободног времена, а још мање енергије, за стваралачки уметнички рад. Међутим, он је ипак проналазио времена и радио разне ситне послове, углавном портрете крагујезачких позканика, који су данас, вероватно, већ сви пропали. 1900 године, дакле две године по Роксандићеву доласку у крагујевачку гимназију, општина града Ниша расписала је конкурс за споменик Краљу Милану, сслободиоцу Ниша од Турака 1878 године. Роксандић је сместа приступио раду и убрзо поднео три разна пројекта. То су уједно били и једини радови који су поднееени на тај конкурс. Жири је све

С Роксандић: „Победа" — Бронза из 1931 год. Пре кратког времена откупила Општина београдска.