Opštinske novine

92

Београдске општинске новине

низ Дунав и означавала као „аловски метови", „лапташке рине", места „за струкарину", места „за бубњарење", и т. д. Око Апатина је од увек био развијен ритски риболов, по ритовима, барама и мочварима који га окружују, али је био развијен и риболов у многобројним и рибом богатим дунавским рукавцима, каналима, пролазима, фоковима и метовима. Сви су ти риболови припадали бившем аустриском надвојводи Фридриху, власнику властелинства Беље. По ондашњем аустриском закону о риболову, томе је властелинству припадао риболов на читавом сплету вода врло богатих у риби, што се налазио на томе огромном поседу, а осим тога и риболов на самоме отвореном Дунаву од Мохача до ушћа Драве. Надвојвода је био тако уредио тај риболов, да му је овај доносио огромне приходе. Рибу су ловиле многобројне, добро организиране дружине рибара, којих је у Апатину и околини било преко четири хиљаде, и од којих су неки ловили само у текућој води, а други само у ритовима и мочварима. Ловили су у стајаћим водама великим аловом и бубњевима, а у текућој води аловом, лапташем, пирићем, влаком, бубњевима и великим струковима. Неки су од рибара радили на надницу. а већина „на тал"; сву уловљену рибу имали су предавати властелинској рибарској централи у Апатину. Да би се риба брже, и у бољем стању, довозила у централу, ова је имала за тај посао нарочити парни брод, који је ишао од једног ловишта до другог, скупљао уловљену рибу и одвлачио је у великим баркама у централу. Из централе је свежа риба одвлачена бродом у Будимпешту, где је била најјача потрошња „апатинске рибе", а један део је продаван рибарским трговцима из других места, који су долазили тога ради у Апатин. До Апатина су, нарочито у време великог поста, допирали и наши београдски рибарски трговци, куповали у централи рибу и баркама је спуштали низ Дунав до Београда. Угинула риба је у цснтрали „калана", т.ј. очишћена, испрана и сољена, па за тим или слагана у магацин, или сушена, па продавана у знатним количинама београдским трговцима, а тако исто је у маси извожена и у Румунију, где је имала јаку потрошњу. Од дроба и отпадака при чишћењу рибе за солење прављен је рибљи лепак, а од онога што се није могло на то употребити, справљано је вештачко ђубре. Централа је примала рибу са водене површине од 20X00 катастралних јутара, а примала је годишње по 50—80 вагона рибе, каткад и више. Риба, која је на тим ловиштима у масама ловљена, била је: шаран, смуђ, сом, штука, бела риба, а у текућим водама, али у мањој количини, још и мрена, манић и кечига. Идући, са својим чамцима и пуним баркама купљене рибе, од Апатина низ Дунав,

наши рибарски трговци из Београда наилазили су најпре на рибарску постају Хуло, где су обично застајали ради одмора својих момака и разговора са рибарима што ту раде, а који су ту имали свој стан и магацин за рибарски алат. Одатле су, продуживши пут, свраћали на рибарску постају Алмаш, која се налазила на десној обали Дунава, на подножју алмашког платоа, на месту где Дунав прави окуку скрећући нагло на исток, остављајући западно пространи Кестењевачки Рит препун рибе. Рибари из Алмаша држали су под закуп и тај огромни рит и део Дунава од ушћа Драве до рибарске постаје Стаклар, на левој обали Дунава. Закуп је трајао по пет година, а плаћано је по 5000 круна годишње за свако ловиште. Идућа рибарска постаја била је Ердут, на левој обали Дунава. Ту је десна обала стрма, а вода јака и брза па је подрива и руши, чему доприноси и дубина воде која је ту 10—15 метара. Поред леве обале вода је плића, струје су слабе, па се ту могло ловцти великим речним аловом. Дуж десне обале ловило се лапташем, пирићем, или влаком, а средином Дунава струковима. Ту је нарочито био на гласу лов кечига средње величине. Риболов око Ердута припадао је делом ерару (држави), а делом властелинству Е. пл. Чех (до пола ширине Дунава); властелинство је свој део реке издавало под закуп рибарима из Ердута за 5000 круна годишње. Тај је део воде био много сиромашнији рибом но онај на другој половини реке, за који се плаћао годишњи закуп од 20.000 круна. Од Ердута до Даља, простирали су се, и са једне и друге стране Дунава, пространи ритови богати рибом. Риболов на самоме Дунаву држали су под закуп рибари из Даља и плаћали за риболовни простор од ердутских ловишта до висине рита Савуље бООО круна годишње. Од Савуље, низ воду, поред Вуковара до Сотина, дунавска ловишта су била подељена на три хатара: ловишта општине Борово, издавана под закуп за 9000 круна годишње; ловишта града Вуковара, које је граду поклонио гроф Елц и која су издавана по закупну цену од 10.000 круна годишње, и ловиште Сотин, чији је закуп износио 6(Х)0 круна. Све је те риболове држала под аренду Вуковарска Рибарска Обртна Задруга, а укупна аренда износила је 25.000 круна годишње. Та је рибарска задруга врло стара; основана је пре три века, а правила јој потичу из 1881 године. Дунавска ловишта од Сотина па низ Дунав држали су под аренду рибари из Мохова, Шаренграда, Илока, Баноштора и Черевића, сваки у своме хатару. Право риболова припадало је делом приватним лицима, а делом Фрушкогорским манастирима. Услови закупа били су врло разнолики, тако да је н. п;~\ ловиште манастира Беочина држао један бео-