Opštinske novine

Правна хроника

Одлуке Државног савета

Градски службеници у погледу сЕога права на пензију не могу биги у неповољнијем положају према државним служ&еницима. Оео становиште заузео је Државни савет у пресуди бр. 1649/39 од 23 фебруара 1939 год., којом је пресуђен овај случај: „Оспореним решешем оснажена је одлука градског већа у Београду О.Бр. 10170 од 25 маја 1938 године, којом је тужиљи одређена количина породичне пензије иза смрти шенога мужа бив. градског шефа одељеша за одржаван>е чистоће. У тужби се тврди, да је тужиљи погрешно одређена количина породичне пензије према одредбама Правилника о пензионом фонду за удовице и децу умрлих чиновника и службеника Општине града Београда 1924 године. Ово стога, јер да су ступањем на снагу Закона о градским општинама од 1934 године (§§ 104 и 162) престале важити све одредбе Статута О.Г.Б. од 1929 године и одредбе пом. Правилника, које су у противности са прописима § 139 ст. 1 и § 272 ст. 1 и 2 Закона о чиновницима од 1931 године. Пошто је проучио тужбу, оспорено решење и остале акте који се на овај предмет односе као и одговор министроз и заинтересоване општине на тужбу, Државни савет је нашао: У § 104 Закона о градским општинама од 1934 године одређено је, да одредбе о пензијама за државне службенике имају се сходно смислу примешивати и на градске служ&енике, у колико овим законом није друкчије одређено. У оном смислу дакле, у коме се ове одредбе примењују на државне службенике, а те одредбе садржане су у чиновничком закону. Према одредби § 156 Закона о градским општинама градски статути, уредбе и правилници остају и даље на снази док се не измене, уколико нису у противности са овим законом. Како, међутим, правилник о пензионом фонду за удовице и децу умрлих чиновника и службеника О.Г.Б. од 1924 године не садржава одредбе, одговарајуће одредбама чиновничког закона од 1931 године у ствари одређивања количине породичне пензије, то је озај Правилник у толико противан закону о градеким општинама (§ 104). Јер, с обзиром на одредбу § 104 Закона о градским општинама, из које произлази да је законодавац желео изједначење градских службеника са државним у погледу пензије, градски статути, уредбе и правилници су противни овом закону не само онда када они садржавају одредбе, које службенике у том погледу стављају у бољи положај, већ и онда кад

су градски службеници у односу на државне службенике у горој правној ситуацији. Према томе имале се и тужиљи количина породичне пензије одредити применом Чиновничког закона од 1931 године а не по прописима пом. Правилника." Ако градски службеник пропусти да се жали против закључка градског већа о неком његовом праву, онда се не може тужити ни против министровог решења о потврди оног закључка, које је решење уследило по неком специјалном поступку. У овом смислу је пресуда Државног савета бр. 18532/39 од 7 новембра 1939 год., донета у следећем случају: „Из аката овог предмета утврђује се, да је по молби тужиоца за умировљење Градско веће у Копривници на својој XXXVII редовној седници од 10 јула 1935 године под тач. 1662 донело једногласни закљчуак о умировљењу именованога са даном 1 августа 1935 године с тим, да му се, с обзиром на дугогодишњу службу и добивену сталност у служби, одреди паушална доживотна потпора у месечном износу од 1.000.— динара, пошто сходно пропису § 113 Ч.з., који закон важи и за службенике поменутог града, није стекао право на мировину, јер нема 10 година ефективне службе рачунајући ову од 24 новембра 1931 године када је задобио сталност. Противу наведеног закључка именовани се није жалио, мада је у /примерку истог, који је њему уручен, било дато упутство да му припада право жалбе по § 143 Закона о градским општинама у року од 15 дана на Краљ. банску управу Савске бановине. Предметном тужбом, међутим, оспорава законитост решења Министра финансија од 3 августа 1937 године бр. 8405 VII, којим је у смислу § 94 Закона о градским општинама одобрен предњи закључак градског већа у Копривници само у толико у колико се истим везују градске финансије за један дужи период времена. Према томе поменутим решењем министровим није решавано питање права тужиочевог на мировину нити је то решење донесено по његовој евентуалној жалби противу какве првостепене одлуке, већ је исто уследило по једном специјалном поступку прописаном законом о градским општинама, према коме се све такве одлуке градског већа морају достављати по службеној дужности Министру финансија на одобрење. Па како утужено решење, с обзиром на изложено, није донето у жалбеном поступку и пошто је тужилац, као што је напред речено, пропустио да противу цитираног закључка