Opštinske novine

11

Правна хроника

169

Овакав разлог ожалбене одлуке, међутим, не може опстати, пошто наведена одлука није противна цитираној одредби § 104 Закона о градским општинама. Ово -стога, што је именованом поменута служба призната на основу § 4 Статута о градским службеницима града Новог Сада из 1926 године, донетог пре ступања на снагу Закона о градским општинама, који пропис гласи: „Онима који из слободних професија буду примљени у службу, за пензију рачунаће се само оно време прозедено на том раду, које буде градско претставништво установило." — Према томе, градско веће је правилно поступило, када је у конкретном случају молбу именованога за признање спорног времена, поднесену још за време важења старог статута, пошто тада није била решена, решило по прописима тога статута који су признање означеног времена допуштали, без обзира на одредбе Закона о градскшт општинама, ко;и усталом ниједном својом одредбом изрично не забрањује урачуназаше времена слободче професије за пензију. Код таквог стања ствари није било законског ослонца да се поменута одлука градског већа у Новом Саду задржи од извршења по § 134 Закона о градским општинама." И за постављење чиновничког приправника градске службе потребно је расписивање натјечаја који би имао бити објављен преко банског органа градског службеног листа. У овом смислу је решење Државног савета бр. 22822/39 од 30 септ. 1939 год., којим је расправљен овај случај: „Ожалбеном одлуком Бана задржана је од извршења одлука градског већа у Винковцима од 30 јуна 1939 године тач. 161 седн. зап., донесена по предмету постављења М. Н. за чиновничког приправника. Предметном жалбом истиче се незаконитост поменуте одлуке Бана и тражи поништај исте. По расмотрењу жалбе, ожалбене одлуке и осталих аката који се на овај предмет односе, Државни савеЛ је нашао, да је ова жалба неумесна. Ожалбена одлука заснована је на одредби § 134 Закона о градеким општинама. По овој, пак, одредби надзорна власт може задржати од извршења ону одлуку градског већа, која би била противна постојећим законима и законитим наредбама власти, или којом се прекорачује делокруг рада. У конкретном случају Бан је правилно поступи :>, када је напред означени закључак градског већа у Винковцима задржао од извршења, с обзиром на пропис ст. 1 § 102 Закона о градским општинама, који изрично предвиђа да градске чиновнике бира градско веће на основу натјечаја који има бити расписан и објављен у бановинском службеном листу, што овде, међутим, није учињено. Према томе, неумесан је разлог жалбе да за овај случај није било потребно расписивати натјечај у смислу поменутог законског наређења и ст. 2 § 13 Правилника о службеницима градеке општине Винковци. Ово у толико пре, што је и § 103 истог правилника одређено да помоћним елужбеницима, који имају увјете за ступање на положаје сталних чиновника, званичника и служитеља, а налазе се у служби градске опћине дуже времена,

а службу врше на потпуно задовољство, припада првенство пред свима натјецатељима за постављење, ако имају потпуну квалификацију за то мјесто и ако служе најмање 3 године." Док је градски службеник у активној служби не може се решавати о рачунању времена за пензију. У овом смислу је решење Државног савета бр. 25294/39 од 20 октобра 1939 год., донето у следећем случају: „Ожалбеним решењем Краљевске банске управе Дунавске бановине задржана је од извршења одлука градског већа из Новог Сада, којом је решено да да ее именованој градској званичници урачуна у године службе за пензију и време које је провела у градској служби од 1 марта 1918 до 18 децембра 1936 године, за које није била наша држављанка. Предметном жалбом истиче се незаконитост поменутог решења, и то еа разлога, што и ако је сада у активној служби именована требало је донети одлуку о томе, да јој се урачуна горе назначено време за пензију, јер је за сво то време била страна држављанка. Пошто је расмотрио жалбу, ожалбено решење и остала акта која се на овај предмет односе, Државни савет је нашао, да је ова жалба неумесна. По § 104 ет. 1 Закона о градским општинама одредбе за државне службенике о општим условима за пријем у службу, о вршењу службгних дужности, о престанку службе, о пензијама, као и о дисциплинекој одговорности имају се сходно смислу примењивати и на градске службенике уколико овим законом није друкчије одређено. Како је по Закону о чиновницима од 31 марта 1931 године, моменат за доношење одлуке о годинама службе, које се рачунају за пензију, моменат пензионисања, то сходно наведеном § 104 Закона о град•ским општинама, одредбе Закона о чиновницима морају ее применити и на конкргтни случај. Пошто је именована још увек у активној градској служби, то нема законског основа за доношење решења о признавању година елужбе урачунљивих за пензију. Са изложенога, надзорна власт се у овом случају није могла упуштати у испитивање оправданости тражења именоване, да јој се извесно време призна за пензију, све док је именоаана активни службеник." У смислу одговарајућих законских прописа, Београдска општина, као наследница општина које су ушле у њен састав, преузела је у своју службу све службенике спојених јој општина не дирајући им стечена права. У овом смислу је и пресуда Државног савгта бр. 11315 од 19 септембра 1939 год. о следећем случају: „Оспореним решењем оснажена је одлука градског већа Општине београдске О.бр. 21230 од 5 септембра 1938 године којом је тужилац одбијен од тражеша да му се одреди лична пензија. Овакво решење донето је са образложењем, да је тужилац правоснажном одлуком градског већа у Београду О.бр. 16891 од 23 маја 1935 године отпуштен из градеке