Opštinske novine

170

Београдске општинске новине

службе, а сем тога услов за сгицање нрава на личну пензију да није испунио у смислу § 113 Ч.з. у вези § 104 Закона о градским оппггинама, пошто му се по ст. 2 § 104 пом. закона општинска служба пре ступања у градску службу не рачуна у рок за стицање права на личну пензију. Пошто је проучио тужбу, оспорено решење и остале акте који се на овај предмет односе, Државни савет је нашао: Према наређењу из § 73 Финансијског закона за 1934/35 годину ушла је у састав општине града Београда, поред осталих општина и општина Борча. А према § 1 Уредбе од 30 марта 1934 године, која је донета на основу § 73 пом. финансијског закона: општина града Београда је правна наследница општина које улазе у њсн састав. Затим по § 18 исте Уредбе: службеници општина које улазе у састав општине града Београда постају службеници града Београда и дужни су предузети одговарајућу или сличну службу, на коју буду одређени. У смислу наведених законских прописа општина града Београда, као наследница општина које су ушле у н>ен састав, са спајањем ових општина преузела је у своју службу и све службенике ранијих посебних општина не дирајући у њихова стечена права. Ови службеници остали су службеници града Београда и после Указа од 15 маја 1935 године о издвајању посебних општина из оппггине града Београда, пошто пом. указом у погледу њиховог службеног статуса ништа није одређено. Према томе из околности, што је градско веће тужиоца без икаквог посебног законског овлашћења и без споразума у смислу § 7 Закона о градским општинама са општином Борчом, ставило на расположење ново-формираној општини својом одлуком О.бр. 16891 од 23 маја 1935 год., не може се изводиги, да је он тиме лишен и својих сгечених права према општини београдској, у коју је прешао по сили закона а не по својој слободној вољи, (§ 18 пом. Уредбе у вези § 73 Фин. закона за 1934/35 год.). А с обзиром на ово њему се и време проведено у ранијој општинској служби пре ступања у градску службу има рачунати у рок за стицање права на пензију, а не само за одмеравање количине пензије по ставу 2 § 104 Закона о градским општинама. Јер, он је, како је речено, у градску службу дошао са својим стеченим правима, а у та права спада и право да му се у рок за стицање права на пензију рачуна оно исто време, које му се рачунало у тај рок као службенику у општини боочанској." Одлука градског већа о животном осигурању бив. претседника град. општине спада у област непосредних моралних интереса градске заједнице и као таква је у делокругу рада град. општине. У овом смислу је решење Државног савета бр. 18925/39 од 24 августа 1939 год., донето у овом случају: „Ожалбеном одлуком Бан зетске бановине је на основу § 134 Закона о градским општинама задржао од извршења одлуку градског већа града Подгорице од 27 јуна 1939 год. бр. Зап. 5585/39 у предмету

животног осигурања на динара 100.000.— М. Н., бив. претседника градске општине. Ову одлуку Бан је донео са образложењем, да предмет конкретне одлуке никако не спада у делокрут рада градске општине, јер да се не ради о непосредном интересу градске заједнице у смислу става 1 § 88 Закона о градским општинама. Стога да се ни исплата у погледу овог осигурања не може извршити на терет партије 15 поз. 2 Општинског буџета за 1939/40 г. Сем тога, да ое одлуком градског већа непотребно везују градске финансије преко рока трајања мандата градског већа. Пошто је расмотрио жалбу, ожалбену одлуку и остале акте који се на овај предмет односе, Државни савет је нашао: Према пропису става 1 § 88 Закона о градским општинама „делокруг рада обухвата све послове који се тичу непосредно интереса градске заједнице а односе се на економски, културни и социјални напредак у граду." У овом пропису дакле не говори се искључиво о материјалним интересима, па је онда јасно да такви интерееи могу бити и морални. Нема међутим сумње да захвалност бив. Претседнику општине за кога се сматра да је град задужио великим услугама, чиме је мотивисана одлука о његовом осигурању, спада у област непосредних моралних интереса градске заједнице. Према томе не стоји тврђење ожалбене одлуке да градско веће доносећи пом. одлуку није радило у свом делокругу у смислу става 1 § 88 Закона о градским општинама. По ставу 4 § 94 Закона о градским општинама све одлуке градског већа којима се везују градске финансије преко рока трајања мандата градског већа морају имати одобрење Министра финансија у споразуму са Министром унутрашњих послова. У колико пак, такве одлуке немају ово одобрење, не могу се, разумљиво, спроводити у живот, али те одлуке као такве ниеу због тога противне закону, па Банска управа као надзорна власт не може такве одлуке задржавати од извршења на основу § 134 Закона о градским општинама, јер по овом законском пропису надзорна власт ће у тамо предвиђеном року задржати од извршења само ону одлуку градског већа „која би била противна постојећим законима или законитим наредбама власти, или којом се прекорачује делокрут града." Надзорна власт може само у строгом законском року од осам дана да задржи од извршења одлуку градског већа, ако тај рок пропусти њено законско овлашћење за задржавање одлуке је престало. У овом смислу је решење Државног савета бр. 8953/39 од 17 априла 1939 год., донето по овом случају: „Ожалбеним решењем Бана Дунавске бановине од 17 марта 1939 године II бр. 2005 задржана је, на основу ст. 1 § 134 Закона о градским општинама, одлука градског већа општине града Новог Сада од 17 новембра 1938 године бр. 486 одн. 63.132 донесена у ствари признања година раније службе М. Н. градском окружном лекару.