Opštinske novine

174

Београдске општинске новине

чао како је са Драгишом, као претставником социјалистичке груие, слатко радио. Кадгод је требало решити неко крупно питање, Давидовић је звао Драгишу и њих двојица увек су правили добре споразуме. То исто чинио је и са претставницима осталих група и плод те сарадње био је да су послови ишли глатко.

Давидовић, који се у Српско-Бугарском рату 1885 храбро показао, имао је као претоедник Општине и ту ретку част да 13 августа 1913 ондашњем Престолонаследнику, а доцније Краљу, преда сабљу као дар Београда. Карактеристичан је говор којим је Давидовић том приликом поздравио Престолонаследника. Предајући сабљу, он је изразио жељу да она никад не сине без потребе, а кад сине, нека се никад не поврати у корице без части за њега — Престолонаследника — и без славе за српско племе. Истог дана откривен је на Калемегдану споменик Витезу Карађорђевићу, а увече, на свечаној седници општинског одбора решено је да се простор од ул. Сремске (Драшковићеве) и Краља Александра назове Тргом Пре-, столонаследника Александра. (Споменик Витезу, Карађорђу, срушили су Аустријанци за време окупације Србије).

У свој позив, као претседника, унео је Давидовић пуно правог социјалног осећања. Тако н.пр. у уговоре за израду канализације уносе се одредбе о минималним надницама. Да би се помогло радничком и средњем сталежу, заводи се 16 септембра 1911 Апровлзационо одељење, које набавља разне намирнице и продаје на пијацама. Да би сузбила скупоћу огрева, Општина набавља угаљ и дрво и продаје по цени коштања, уз додатак стварних трошкова. Да би срушила картел циглара, Општина 1912 г. подиже своју циглану и обара цене. И пре Давидовића Општина је водила бригу о сиротињи. Његовим доласком у Општину Сиротињско оделење се реформише, а у реонске одборе за помагање сиротиње улазе и жене. Нзихово присуство у тим одборима било је од благотворног значаја за сиротињу, јер оне су у свој рад уносиле самилост и нежност, па тим особинама вршиле и знатан утицај на своје мушке колеге. Дубоко социјално осећање огледа се код Давидовића и у његовом заузимању да се за сиротан свет подигну станови. И 1911 подигнута је прва зграда за те сврхе у ул. Баштованској, сада Кнегиње Олге. Општинске новине онога времена почињу да се баве социјалним проблемима. Оне у једном уводнику пишу: „Било би сасвим погрешно мислити да је уставни преображај алфа и омега политичког напретка. Њиме је створен само један

услсв за. капредак. Створена је нова савршенија форма која ће се састојати у реформама које се имају извести на социјалном пољу и којима је крајњи циљ — народно благостање. Београд има све услове да своме становништву обезбеди срећан и сигуран живот, а што ми у Београду ипак у многом погледу имамо беду и оскудицу, то долази отуда што се досад нисмо трудили да решавамо социјална питања". Давидовић је, као што је поменуто, примио дужност 4 новембра 1910 а 15 дана доцније — 19 новембра — подноси предлог да се направи овакав распоред о утрошку зајма од 10 милиона дин., који је закључила ранија управа: За тунел од „Тетова" до Дунава, главни колектор канализације, 400.000 дин. за канализацију VII и VIII деонице 434.000 дин. За народна купатила 112.000 дин. За болницу за туберкулозне 200.000 дин. За радничке станове 135.000 дин. За регулације 300.000 дин. Предлог је био без дебате примљен. Тунел од „Тетова", т.ј. од подножја ул. Балканске, од врло великог је значаја и он и сада постоји. Општини је било недовољно 10 милиона и зато 25 марта 1911 закључује код Управе фондова зајам од 25 милиона дин., с тим да се исплати ранији зајам од 10 милиона, а остатак се распоређује овако: За канализацију 3,500.000 дин. За водовод 1,400.000 дин. За калдрму 4,500.000 дин. За кеј и антраоте 1,500.000 дин. За радничке станове 140.000 дин. За болницу 300.000 дин. За народна купатила 120.000 дин. Дрвена калдрма изграђена је за време Давидовића. Такође и калдрма од камених коцки у ул. Милоша Великог. Давидовић је често причао како су му се многи подсмевали због грађења дрвеве калдрме. Људима ондашњег времена изгледало је као да се бесциљно бацају паре. У свима пословима Давидовић је био истрајан и педантно вредан. Рано ујутру је излазио из куће и прво обилазио све радове, па онда ишао у Општину, где је стизао већ у 8 сати. Пошто би свршио са референтима, примао је публику. То је тако ишло сваког дана. На обилажење послова готово увек је водио и свог секретара Рашу Здравковића. Заједно су се враћали из канцеларије кући. Рашу је много волео. Раша је радо ишао у кафану и тамо до ујутру остајао. Зато би га Давидовић често увече, кад су се доцкав с посла враћали, пратио до куће и предавао његовој мајци, с налогом да води рачуна да јој се син ноћу не искраде и побегне у кафану .