Opštinske novine

208

Београдске општинске новине

— Нек' други спавају, — рекао је дечак, — ја никад не спавам кад путујем по Дунаву. — О, — зачудио се Саша, — зар си ти већ чешће овуда путовао?!... — Путујем сваке године најмање шест пута, — гласио је одговор. У Голупцу имам ујку, па идем к њему чим имам ферије, или кад је који већи празник. А што да спавам? Зар ноћ није оно што је најлепше на Дунаву. Волим ја да гледам и да овако шетам. То ја увек радим. — Зар баш увек, — опет је упитао Саша. — Увек, — гласио је одговор, јер волим природу, особито ноћу. То је најлепше. Ја се и код куће дижем ноћу, па идем у врт и гледам звезде. Отац се смеје, мајка се љути, а ја не могу друкчије. Онда ми се увек чини да сам овде на Дунаву. Кад порастем, мислим да ћу свакако бити капетан. Како иначе да се објасни што овако волим Дунав. Сестрица ми спава. Чим смо дошли, сместио сам је у кабину, и да видите, — сасвим поверљиво и тихо, као да се боји да његове речи не дођу до сестрице, рекао је, — сад спава као топ Из ових неколико речи Саша је много штошта разабрао. Стао је распитивати дечака за Голубац. Сви одговори били су паметни, одавали чудновату развијеност овог детета на кога га је случај намерио. Дознао је тако да је дечак ученик трећег разреда Треће мушке гимназије, да му је отац механичар, да га мама и тата необично воле, сестрица да је млађа од њега и мазна, увек жељна играчака, а он обратно; како му је сам нагласио, играчке га нису занимале; само: мале жељезнице, аероплани. Главно што га је занимало то су биле књиге. Исто му је тако и учење било необично мило. Била му је јасна сврха свега тога. — Тим путем, — тумачио је он, — нешто ћу постати, нешто друго, — и ту је кретњом руке показао према радницима који су спавали на голом патосу лађе, — него ови који се овако муче. Извесно је, бићу или капетан, или инжењер. Разговор о књигама повео се сам по себи. — Какве књиге читаш и одакле их узимаш, — упитао је Саша. — Па то вам је невоља, немам откуд да их узимам. У школи нема праве књижнице. Али ето, добио сам на поклон две књиге: „Краљичица звездана", не знам од кога је, и „Кућа на води" од Жил Верна. Знам их на памет. — И ту је скоро на памет испричао садржај књига, наглашујући нарочито како је краљичица Звездана била лепа и како је њен злочести брат, који јој је отео престо, био кажњен. Кад је завршио причу, чисто као нехотице бранећи писца приче, додао је: — Тако и треба, јер мора бити правде.

Кад је Саша мало доцније приметио да је дивна месечина, дечак је рекао: — Ја то не волим. Много је лепше кад је ноћ тамна, кад се виде само сенке. Месец смета. Кад је ноћ онда је све фантастичније... — Ти си песник, — рекао је Саша.

„Ти си песник, — рекао /е Саша"...

— Па написао сам већ неколико песама, па и прича, али само онако за себе, — одговорио је дечак. У то се сетио сестрице и отрчао у кабину да види треба ли јој што, да ли мирно спава. После извесног времена опет се вратио. Све до зоре кретала се његова мала фигура по палуби. Био је већ сасвим модар од студени кад га је нестало. — Сигурно је опет отишао да обиђе сеетрицу, — помислио је Саша, — и поред ње заспао... Сећање на овај састанак прошле ноћи, и на паметни говор малог дечака, било је Саши ванредно пријатно. Кад је опет почео посматрати природу, сунце је већ било у зениту. Ништа се није кретало осим лађе. То њено кретање изазивало је струјање у ваздуху, али чим би лађа стала, као из казана покуљала би силна топлота на кров лађе. У шумама је било тихо као и над водом. Само су цврчци, сад с десна, сад с лева певали у хору и на сав глас. Изгледало је као да их сунце и топлота нарочито одушевљавају. Саша је нестрпљиво очекивао да угледа Голубац. Два пута се преварио. Збунила га је сличност земљишта, исти облик планина. То је у самој ствари једна од вгликих тајни Дунава; кроз ову сличност његов пут добија нешто од ка-