Opštinske novine

5

Син капетана I /етрови^а, браниоца Београда

209

рактера вечности, постаје бескрајан. Увале, брегови, једни за другим нижу се у бескрајном низу; река, — час разливена, моћна, широка, час стешњена као девојка витког стаса, тече међу њима тихо носећи своје воде, или ударајући о подземне гребенове. Пред очима путника губили су се последњи огранци Мироч планине. Ова планина као да је дисала свом лепотом народне поезије, тако је била привлачна и лепа. Са највишег врха, поносно и сигурно машући чврстимкрилима, пут небеса винуо се сури орао, застао, окупао се на сунцу, а онда као по правој путањи полетео у правцу румунске обале. Једна слика замењивала је другу. Кад је нестало дивне птице, онда се, као да је сав прекривен златним прахом што га је на њ просипало сунце, на својој усамљеној хридини појавио наш стари средњевековни град Голубац, који је Саша тако жељно изгледао. На једном крају Голубац, а на другом стара, исто тако легендама окружена огромна стена Бабакај, која се издиже из дунавског корита, црна и осамљена стрши на сред воде. Од дугог гледања и пробдевене ноћи Саша је наједанпут осетио страховити умор. Легао је, иако је сунце пекло свом жестином. Није хтео отићи у кабину да што не пропусти. Хтео је видети долазак ноћи, хтео је видети Рам, Смедерево... Кад се пробудио, већ се полако спуштала ноћ. Око пола седам лађа је пловила између сасвим ниских обала обраслих зеленим дрвећем. Сунце се клонило западу. Према западу и северо-западу по реци се просуло лагано руменило; према истоку, тамо откуд је лађа долазила, превлађивала је љубичаста боја, која се постепено све више згушњавала. Лађа је секла валове; вода је хујала; сунце само што није пало у воду. Упоредо с ноћу превлађивала је тишина. У великим јатима птице су прелетале преко воде тражећи преноћиште. Дотле сребрна боја воде прелевала се у све новим и новијим тоновима: љубичастим и тамно-плавим. Као и у целој природи, и на лађи је владао мир. Све бриге и мисли за час су утонуле у слику која је стајала пред очима путника. Сад су и инжењер Јовановић и Бисенија стајали поред Саше. Пловили су поред смедеревских кула, које су полако ишчезавале у ноћној тами. Преко све ове лепоте и Саша и Бисенија били су потпуно душевно спојени. И дечак и девојчица осећали су у једнакој мери и лепоту реке, ноћи и целокупне природе која их је окружавала. Тако овај излет није само одговарао тајним жељама дечаковим да упозна путеве јуначких бегунаца из Римског бунара, већ су заједнички утисци још јаче учврстили пријатељство са Бисенијом. С новим поверењем, с новом надом сад су очекивали одговор на послато писмо.

ГЛАВА XIX Тајанствени пидот Кад год је Саша ишао у Тврђаву, најрадије је одабирао онај пут који води кроз капију поред места где се трамвај број Један зауставља на Калемегдану пре него што пође на свој нови „кружни" пут. Чинило му се да тако има пред очима преглед целе Тврђаве. Ту изгледа као да се Тврђава раствара, то је најпрегледнији пут, и пут посејан успоменама далеке и ближе прошлости. Ту где стаје трамвај, у светском рату стајала је батерија чија је услуга забележена великим словима у новијој историји Београда; мало даље уздиже се стара Сахат кула, а испод ње тулбе једне унесрећене турске девојке, па велика и тајанствена капија пред којом војник чува стражу и брани улаз у овај део Г рада. Час се види како ужурбаним кораком прође који официр, час војник, чије тешке, ексерима потковане ципеле стружу по песку. Чим се спусти у главну алеју ,— некадашњи ров, који је сад сав прекривен ружама и другим цвећем, које у гроздовима виси са старих зидина и личи на цветне водоскоке, — долази се под саму зграду Војно-географског института. Ова је зграда увек деловала на дечакову машту. Привлачила га је и њена архитектура, а осим тога га је занимало све оно што се у тој згради ради. Сашино пријатељевање с инжењером Шчербачовим и инжењером Голубовићем дало му је могућност да упозна и тајну поезију Града, и оних планова и скица који преплављују инжењерске столове, а којих је било тако много и у канцеларији градских архитекта и у Војно-географском институту, где је дечак такође имао приступа. Био је начисто сам са собом да ће бити војник и тражио је у том позиву оно што је најпривлачније: широку могућност познавања земље. За то га је овај Институт толико привлачио. После великог излета по Дунаву наставио се редован живот, дечак је и даље непрестано мислио на храбре бегунце, на мајку, а нарочито на оца чија се слика у дечаковим мислима све више приближавала бегунцима. Да га је ко запитао како се то догодило, ни сам не би знао одговорити. То је било неко подсвесно осећање које ое по који пут јавља у животу и може бити и сасвим тачно. Бисенија, која је, како је говорила Марија Фјодоровна, расла „не по дњам, а по часам", била је све више заузета разним „часовима". Васпитање њено све је више окупирало госпођу Нилу, и тако су се преко дана ређали часови: немачког и француског језика, музике и спорта; али се мора признати, да је девојчици поред свега тога оста-