Opštinske novine

220

Београдске општ инске новине

и на који начин Љуба Ивановић компонује своја дела? На његовим се делима нигде нв виде и не осећају трагови компоновања. Т.ј., не види се како и на који начин је он поставио ово овде, а оно онде. Код уљене слике је јасно: Цртеж којим је сликар на платну одредио тачан положај модела, а тиме углавном и сваког детаља у првом и другом плану, покривен је бојом. Код акварела, пастзла, темпера итд., — исто тако. Код акварела се ти трагови могу уклонити и гумом. Али код цртежа, који су као Ивановићеви рађени бзз линија, масама светла и сенке, — то јз немогуће. Немогуће зато јер би се гумом покварили они фини преливи мекане оловке из којих су ти цртежи састављени. Тајну ми је недавно у разговору, случајно, открио наш познати сликар г. Сташа Беложански, који јз с г. Ивановићем ишао 1938 године на заједничку уметничку екскурзију у Свету Гору, одаклз су обојица донели читаве колекције слика. Беложански ми је причао чудећи се и сам томе: Ивановић лута по природи, тражи мотив, и кад га нађе, кад га неки окупира, он седне, извади из торбе свој блок, узима оловку у руке и неко време гледа наизменично у мотив и у блок. По том почиње да ради и израђује слику од горе према доле. На тај начин се поед очима евентуалног гледаоца појављује већ дефинитивно израђена слика, као да је цела била покривена белом хартијом, коју неко постепено повлачи према доле. Кад једном дође на доњу ивицу хартије — слика је готова. На место које је једном готово, он се више не враћа, не коригује, не ретушира — као, ако је дозвољено тако вулгарно поређење — као фарбар, који боји орман од горе према доле и никад се не враћа на већ пређено место, да не поквари хомогеност обојене површине. Таква техника се стручно сликарски зове а прима. Дакле, ствар је јасна: Љуба Ивановић уопште не компонује своја дела оловком на папиру, него очимп. Он тачно предвиди где ће на папиру доћи овај, а где онај део, где овај а где онај детаљ цртаног објекта — и он је једини бар мени познати, наш сликар који ради на тај начин. Он тачно предвиди и види на комаду беле хартије слику и очима јој одређује оквир, композицију, исто онако — то без икакве на» мере даљег упоређивања, што не би ни било на месту — исто онако као што је то очима у комаду мермера компоновао своја дела Микеланђело који је, ако се не варам, и рекао: „Ко у камену не види анђела, тај није уметник." Љуба Ивановић, као што видесмо, на комаду беле хартије — види слику. —♦Радећи у почетку искључиво фигуралне скице, доста тврдом оловком, изразито нагла-

Љуба Ивановић: ,,Моја кћи" —• Цртеж из 1920 г. Код аутора шеним контурама и вззаним, усиљеним покретима. Ивановић је лутао по београдским улицама, кафаницама и уз Саву где су рабаџије истоварале робу — и хватао „момент-скице" људи и коња. Те скицз су данас највећим делом пропале или се налазз по разним приватним колзкцијама, те је до њих веома тешко доћи. Међутим, осам таквих скица се сачувало репродуковано у божићном прилогу београдског листа „Ново време" за 1911 годину. А како цртеж редовно и у репродукцији сачува све своје основне карактеристике, могуће је на темељу тих сачуваних репродукција створити извесан суд. Иакп је у тим скицама, на пр. у „Скици мале Олге" и „Госпођи X", линија примаран елеменат, ипак се на некима од њих, на пр. у „Скици коња" или у „Студији старца", осећа већ будући мајстор који ће своје цртеже изводити без крокирања, без линија — као што рекох, тонским масама светла и сенке, с којима он веома вешто оперише на читавој скали тонова. Фигуралне цртеже Ивановић није никад сасвим напуштао. Он их је радио и у последњим годинама свог стваралаштва, али он их није скоро никада јавно излагао и репродуковао. То је била његова — мање-више лична пасија, и ради тога су, и ширим уметничким круговима, највећим делом непознати.