Opštinske novine
6*
Г рафичар Љубомир Иванови^
219
једна репродукција ни једног нашег (ни страног) уметника. Овде још треба додати да ни један наш уметник (осим Мештровића) није до сада успсо да објави пет албума својих репродукција, као што је то успео Лзуба Ивановић. Исто је тако мален број наших уметника чија се оригинална дела налазе у већем броју (од Ивановићевих) у разним нашим и страним, приприватним и јавним колекцијама. То су квантитативни успеси Ивановићевог тридесетогодишњег рада оловком. А да ни квалитативни не заостају за овима, — о томе ће још бити говора. А све те успехе Ивановић није постигао ничим другим до својим делима, у које већ педесет година (још од детињства) улаже сву своју велику сликарску савесност и не мањи таленат. Тражећи првих десет година свог самосталног стваралачког сликарског деловања свој пут и нашавши га, он је даљњих тридесет година стално и неуморно настојао да га што боље трасира, да би по њему што сигурније ходио. Осетивши да његовим сликарским надахнућима и његовој руци највише одговара мекана оловка, да ће се њоме моћи најбоље да изрази, он је напустио једном заувек боје, а од блока и оловке се није одвајао, ево већ тридесет година. Не тежећи на том путу ни за каквим јефтиним ефектима, не обазирући се ни на какве правце и теорије, а, као сваки добар и савестан мајстор, продубљујући свој занат до максимума његових финеса, он је својим способностима налазио увек нове и нове могућности изражаја, и довео га до савршенства које задивљује и до технике „која временом постаје нека врста општег мерила" (Сава Поповић у „Српском књижевном гласнику", од 1-11-1940). Ивановићева се техника пре свега састоји у хармоничном распореду сенка и светлости. Контуре, како сликаних објеката у првом плану и њихових детаља, тако и објеката у другом плану, он не оивичава оштрим потезима, линијама, — и на тај начин му успева да из својих цртежа елиминише ону крутост која се тако често виђа и у добрим цртежима. Контуре цртаних предмета на његовим цртежима се губе и нестају у тонским градацијама, у читавој скали сенки и светла, црног и белог. Радећи тако већ три деценије, Ивановићу је успело да изгради свој строго лични стил у којем је меканој оловци, сачувао онај њен фини сатенски тон, који делује као пастел и који његовим делима даје сочност уљаних композиција. По цртачким и тонским финесама, композицији и прецизности детаља његови цртежи претстављају права ремек-дела графичке уметности, из којих се осећа дах природе. Иако ради једнобојном оловком, његови црнобели сатенски тонови изазивају импресију ко-
лорита, дочаравају илузију боја. Баш услед таквог третмана, како је то приметио и г. Богдан Поповић у предговору Ивановићзвој мапи „Цртежи — Југословенски предели", Ивановићу успева да да пуну илузију „ткива, материје ствари — камен, дрво, зид, цреп, лист, који се налазе у светлости или у сенци." Све у свему: Ивановићева техника одаје првокласног мајстора, који је, поседујући велики таленат, зашао у најдубље, најскривеније и најтананије финесе свог заната, који се с њим потпуно саживео и који своја дела ради „како се код нас није никад радило и како се нигде боље не ради" (Богдан Поповић у већ цитираном предговору). То исто тврди и: Пјер Крижалић: „То су цртежи који својом виртуозном играм сенке и светлости, цртачким и тонским финесама претстављају најбоље, што смо у тој техници видели." 1 ) — Милан Предић: „Ивановић је савршен графичар који је сам себи одредио границе, али у њима отишао до завидног степена савршенства, на коме су ретки претставници и великих народа." 2 ) — Сретен Стојановић: „Ивановић се упушта у стварања оловком која су равна највећим сликарским композицијама." 3 ) — Синиша Пауновић: „Око што је Љубомир Ивановић дао у својој уметности само оловком мало је који други анш сликар постигао са свим другим сликарским средствима. Оловка Љубомира Ивановића заменила је сјајно и боје и кичицу и све друго чиме се у сликарству постижу високи уметнички циљеви. Усто он је унео у своју уметност и једну необичну љубав за своју земљу и зато више но код једног нашег сликара у његовим радовима живи наша земља са свим својим занимљивостима и лепотама." 4 ) ...итд. А Михајло Петров мисли да су Ивановићева дела „неоспорно најлепши и најлирскији прикази нашег пејсажа, што их је југословенско сликарство у овој области стекло до данас." 5 ) Кад год сам посматрао цртеже Љубе Ивановића, за мене је увек био проблем. како и на који начин их он компонује и ради? Било ми је јасно да уметник располаже снажним инстинктом за форму, пропорцију, композицију, оквир и, као што већ рекох, — колорит. Осећао сам и прецизност и виртуозност која избија из тих дела. Пред очи ми је долазила слика виолинског виртуоза, чије гудало прелеће у невзроватно брзом и компликованом, али сигурном, темпу, преко разапетих жица виолине, да из њих извуче мелодије под којима се пада у занос, транс, изгара и умире. Све ми је то било јасно; осим једнога: Какз
Ј ) Политика, 21-1У-1937 г.
2 ) Српски књижевни гласник, 1-1-1938 г.
3 ) Српски глас, 28-ХП-1939 г.
4 ) Политика, 5-У-1939 г.
5 ) Политика, 14-1У-1931 г.