Opštinske novine

222 Београдске општинске новине

на да нико није посветио толико љубави и толико пажње тим старинама као он. Нико није унео у тај посао ни толико енергије и тален^а као он. И према томе Лзубомира Ивановића морамо сматрати за најодушевљенијег, најталентованијег и највреднијег интзрпретатора српских старина, особито јужносрбијанских. Сувише би нас далеко одвело кад би још детаљније описивао све оно што је Лзубомир Ивановић сликарскн уобличио. Ако то кога поближе интересује, наћи ће у лако приступачним Ивановићевим мапама. Говорећи баш о тим мапама, Француски књижевник Франсиз Жамс, рекао је да су Ивановићеви цртежи „пуни снаге и збијености", да „откривају једну велику, сурову и снажну душу", да им се диви и да „нијз веровао да се оловком могу остварити пејзажи толике дубине. Чини се (каже Жамс), да се Ивановић служи самим елементима тла Јужне Србије; њеном геологијом, њеним атмосферским немирима, да би компоновао супстанцу своје уметности." Љубомир Ивановић је рођен 12 марта 1882 г. у Београду, као дете малог поштанског чиновника. Како је његов отац, као и сви државни чиновници, углавном из партиских разлога много премешган, — то је мали Љубомир већ у најранијем детињству имао доста прилике да упозна разне крајеве своје уже отаџбине — Србије. Кад је Љубомиру било пет година, његов је отац премештен из Београда у Неготин, а још пре него што се ту снашао и сместио, премештен је у Ниш. Ту у Нишу ЈБубомир Ивановић је полазио основну школу и започез први разред гимназије. Али још у почетку школске године, његов је отац поново премештен, и то у Врање. Али ни у том малом и романтичном месту није остао дуго, јер га већ следеће школске године премештају поново у Београд. Ту његов син Љубомир, а његов отац је имао више деце —, свршава

Љуба Ивановић: Кратово. — Цртеж из 1925 г. Својина Министарства просвете у Прагу

Љуба Ивановић: Црква у Приликама.'— Цртеж из 1936 г. — Код аутора

други и трећи разред реалке. Четврти разред похађа у Чачку као приватан ученик, после доста велике паузе. Ивановићеви родитељи — отац Андрија и мати Софија — мислили су као реални и практични људи да свог сина школују и да му тако осигурају неко место у државној служби. Али њихов син није мислио тако. Он је већ имао јасно маркиране путеве свог живота. Како се у оно доба деца нису толико, као данашња, иживљавала у разним спортовима, биоскопу и стриповима, — живело се релативно смиреним и сређеним животом. Тада се живело и играло по баштама, ливадама и пространим двориштима, без журбе, буке и нервозе. У таквом амбијенту мали Љубомир је још као основац имао доста прилике да се повлаћи из друштва својих вршњака и да задовољава своју потребу за цртањем. То је био цео један интиман живот малога основца, у који он није желео да се било ко меша. Скривао је то и пред друговима и пред родитељима. Свакако не толико из скромности колико из прирођене бојажљивости да ће му се неко наругати. А у оно доба се сликање сматрало за посао којим се никада не бави паметан и поштен младић. То се сматрало за пуку дангубу. Како се тада много читало, он је „сликарски обрађивао" поједине сцене из прочитаних књига, које су га заинтересовале. Волео је да црта и природне лепоте које су га окружавале, као и своје другове при игри. Иако су у то доба у Нишу, као и у многим другим школама у Србији, деца учила да што верније пресликају туђе слике и цртеже, Ивановић је још тада као основац осетио да је рад по природи много интересантнији и да ствара много више задовољстава. Тај се интимни дечји живот развијао неколико година скривено и непримећено ни од кога, све док му отац није премештен по-